Bekim Fehmiu bio je prvi glumac sa Balkana koji je igrao u velikim holivudskim produkcijama, probijajući barijere za umetnike sa ovih prostora. Iamo je šarmanti osmeh zbog kojeg je sa lakoćom obarao žene sa nogu, ali sa druge strane, iza maske zvodnika krio se nepokolebljiv stav, a preko svoje reči ni po koju cenu nije prelazio. Neustrašivost je pokazivao u svim segmentima života, te mu nije bilo strano ni da odbrusi Titu. Omiljeni dasa zapao je za oko i legendarnog Avi Gardern, tada velikoj holivudskoj zvezda o čijem zanosnom stasu su maštali brojni muškarci.
- Bekim u Beču snima sa Avom Gardner film „Dozvola za ubistvo“. On glumi njenog muža i u filmu joj lupa šamar, jer mu nije rekla da je rodila njegovo dete. Ona nije znala za Bekima, ali njegov agent je imao slike, i kada je gledala kandidate za ulogu i naišla na njegovu fotografiju, rekla je: „Hoću njega.“ Kada ju je Bekim kasnije pitao zašto ga je odabrala, rekla mu je: „Zato što si na toj slici ličio na Če Gevaru, a on je bio moj veliki prijatelj - rekla je u jednom intervuu za "Nedeljnik" Branka Petruć, supruga čuvenog glumca, i dodala:
-Dok se snima taj film u Austriji, ja mu kažem: „Mogu da dođem da te posetim i ostanem deset dana.“ A on: „Ako ne možeš da ostaneš dvadeset, ne dolazi u obzir.“ Znam da snima sa Avom, a ona ima tada pedeset i neku godinu i za mene je ona tada starija gospođa. A posle kad sam ja postala „starija gospođa“, shvatila sam koliko sam bila glupa. I kažem tada: „U redu.“ Rada Đuričin dođe kod mene sa predlogom: „Ima dobar put od četiri dana u Turskoj.
A onda je imala priliku i lično da porazgovara sa Avom.
Kada se vratio sa snimanja, nije prošlo pet dana, zvoni telefon, dižem slušalicu a ono Ava. Razmenile smo par reči i kažem joj: „Daću vam Bekima.“ Mogla sam da razaznam da ona plače. Kad odgledate taj film, u Avinim očima može da se vidi da tu ima još nešto osim filma…
Jedan od najzanimljivijih aspekata Fehmiuove karijere bila je njegova odlučnost da se ne povinuje političkim pritiscima. Kada je Jugoslavija prolazila kroz političke krize, Fehmiu je više puta pokazao moralni integritet. Godine 1987, povukao se iz jugoslovenskog glumišta u znak protesta protiv kulturnih i političkih pritisaka prema albanskoj zajednici na Kosovu. Posle tog povlačenja, prestao je da se pojavljuje u filmovima i pozorištu, a retko je prihvatao uloge u inostranstvu. Ova odluka učinila ga je simbolom borbe za umetničku slobodu i lični integritet.
Ljubav sa Brankom
Glumački par Branka Petrić i Bekim Fehmiju bili su jedan od onih kojima su svi zavideli na ljubavi, skladu, uspehu. Voleli su se do srži od prvog do poslednjeg dana. Kao plod ljubavi dobili su dva sina Uliksa i Hedona.
Koliko su se fatalno voleli, njihova ljubav imala je i fatalni kraj. Bekim je izvršio samoubistvo hicem iz pištolja. Godinama kasnije glumica je smogla hrabrosti i javno govorila o ovom potresnom događaju. Na pitanje da li je mogla da nasluti da će njen suprug taki nešto učiniti jasno je rekla da ništa nije govorilo da će doći do tragedije:
"Ne. Jer da jesam, sigurno bih na sve moguće načine pokušala da ga sprečim. Tih poslednjih dana Bekim je bio isti i ništa nije nagoveštavalo da je tragedija na pomolu. Dan ranije igrala sam predstavu "Tako je moralo biti" u kojoj glavni lik sebi život oduzima hicem iz pištolja. Kakve li ironije! Sutradan ujutro bili smo zajedno kod kuće, a oko 14 sati rekla sam Bekimu da idem kod frizera. Dopratio me do vrata i pitao imam li te večeri predstavu. Odgovorila sam da nemam i da ćemo celo veče biti zajedno, i on me zagrlio. Ni po čemu nisam osetila da ga poslednji put vidim živog. Vratila sam se za manje od sata, jedva čekajući da mu pokažem svoju novu frizuru, a dočekala me sablasna praznina. Najpre sam ušla u dnevnu sobu, ali mog supruga tamo nije bilo. Kako sam prolazila stanom tako bih zavirila u dečje sobe, pa na terasu, ali ni tamo nije bio. Na kraju sam ušla u radnu sobu u kojoj je kućna biblioteka i računar. Bekim je ležao na otomanu boje višnje sasvim prekriven belim čaršavom. "Ma vidi kakva mi je frizura", govorila sam dok sam prilazila ležaju, čekajući kao i uvek njegov komentar, ali odgovora nije bilo. Čak sam ga u čudu pitala zašto je tu legao i još se pokrio po glavi", govorila je glumica.
No, stravičan prizor koji je zatekla večno će pamtiti.
"Čim sam podigla čaršav. Glava mu je bila na jastuku koji je doneo iz naše spavaće sobe, i da nisam videla pištolj u njegovoj desnoj ruci kojom je pucao u slepoočnicu i malo krvi na čelu i po kosi, mislila bih da je čvrsto zaspao. Na stočić pokraj računara stavio je ličnu kartu, oružni list i oproštajno pismo naslovljeno na mene, sinove i njegovu braću. Mislim da se pokrio čaršavom da odmah ne doživim šok i da se ne zaprljaju zidovi. Kakva estetika smrti. O svemu je vodio računa. Da sam mu sat vremena ranije rekla da to veče imam predstavu, sigurna sam da bi naum odgodio za neki drugi dan, jer je znao da bi u tom slučaju predstava morala biti pomerena", rekla je tada Branka i otkrila šta je pisalo u njegovom oproštajnom pismu.
"Pismo je bilo napisano lepim rukopisom, pa ga je, možda, i ranije napisao, i u njemu nam je poručio da nas voli, da odlazi vrlo miran i odlučan. Nije hteo da o tome obavestimo javnost niti da oproštaj bude javan. Način na koji je otišao i sve što se oko toga zbilo, govori da se nije bojao smrti i to mi je velika uteha", rekla je Branka.
Bekimu su članovi porodice ispoštovali i poslednju želju te je u najužem krugu njegov pepeo posut u Bistricu.
"Skupila sam svu snagu i hrabrost i kad je na ispraćaju utihnula "Oda radosti", stala sam uz kovčeg i zapevala mu tu pesmu koju mi nikada nije dopustio da pevam sama, već smo to činili skupa. Ovaj put pridružili su mi se naši sinovi. Bila sam pod blagim sedativom pa sam izdržala taj trenutak, ali su drugi plakali. Ako nas je Bekim slušao, bio je zadovoljan. No, to je bio oproštaj za javnost, a ja sam se od Bekima oprostila nekoliko dana nakon kremiranja, u rano jutro, u Prizrenu. Samo najuža porodica znala je da je želja mog supruga bila da mu se pepeo prospe u Bistricu. Uliks je zakoračio u tu brzu rečicu i prosipao pepeo za kojim sam nesvesno potrčala ne bih li ga zaustavila. Za dva dana to se pročulo u Prizrenu, pa su na most na kojem smo i mi stajali, došli mnogi da se i oni oproste od njega. Jedna žena je otpevala takođe njemu dragu pesmu, a Bistrica je bila puna cveća koje su ljudi ubrali u svojim vrtovima", rekla je tada Branka.
