Na osami između šuma i tišine, u selu Polazi, podno planine Golije, živi čovek koji je naučio da se ne predaje – Velibor Bugarić, otac četvoro dece, suprug koji je verovao u ljubav, sin koji i dalje nosi porodicu na svojim plećima.
Pre više od deset godina, Velibor je napravio korak koji su mnogi u njegovom kraju gledali sa čuđenjem, a neki i s nepoverenjem – oženio se Albankom. Ljubav ne pita za granice, pa ni za naciju ni za običaje. Prema rečima porodice Bugarić, brak je bio skladan, čak i srećan. Njih dvoje su zajedno gradili život, rađali decu, delili teret svakodnevice – i, činilo se, zajednički kročili kroz sve.
Rodilo se četvoro dece. Kuća puna dečijeg smeha i planova. Ali, baš kad su pomislili da je život konačno krenuo pravim putem, sve se srušilo – jednog dana, bez ikakvog znaka, bez objašnjenja, majka je otišla. Ne samo od supruga, već i od svoje dece. Napustila je porodicu i nikada se više nije vratila.
Velibor nije imao luksuz da tuguje dugo. Morao je odmah da postane i otac i majka, stub i zaštitnik, oslonac koji ne sme da se sruši. Uz njega su stali i njegovi roditelji, posebno majka Ljubinka, baka koja danas ima nezamenljivu ulogu – ona je toplina doma, uteha kad zatreba zagrljaj, i žena koja svojim rukama i srcem drži porodicu na okupu.
U teškim uslovima, bez stabilnih primanja, oslonjeni na poljoprivredu, dečiji dodatak i jedni na druge, Bugarići nisu dozvolili da ih nesreća razbije. I baš kad su pomislili da ih je svet zaboravio, pojavili su se – dobri ljudi.
Rođaci, prijatelji i komšije udružili su se kako bi Veliboru i deci sagradili novi dom. Nisu imali mnogo, ali su dali ono najvažnije – srce. A onda je iz Novog Pazara stigao i Hido Muratović, poznati humanitarac, sa novčanom pomoći i paketima punim neophodnih stvari – hrane, odeće, osnovnih sredstava za život.
Za Novu godinu, dogodilo se nešto posebno – u selo Polazi stigao je Deda Mraz. Ne običan, iz izloga, već pravi, ljudski – s poklonima, osmehom i porukom da ništa nije izgubljeno dok ima nade i dobrote. Deca su se radovala – možda po prvi put nakon majčinog odlaska. Bilo je smeha, bilo je radosti. I dok su njihovi dlanovi držali male poklone, oči su sijale – ne zbog stvari, već zbog osećaja da nisu sami.
Porodica se oslanja na poljoprivredu i dečiji dodatak, ali i na ljubav i podršku bake Ljubinke, koja im je neizmerni oslonac.
"Bila je dobra i poslušna, ali napusti decu"
Ljubinka, koja živi nekoliko kilometara od Veliborove kuće, provodi većinu vremena sa sinom i unucima, nastojeći da im olakša svakodnevicu.
"Iz Albanije je bila, bejaše dobra, ne mogu da kažem, i vredna i poslušna je bila. Nismo je vala ni terali da radi nešto, eto sve godinu, dve pa detence, da ih odgaji. E sad kad je trebalo da imaju majku, da je majka uz njih, pa ženska deca, napusti ih, nije htela da vodi računa ni o njima ni da ih čuva", priča baka Ljubinka sa suzama u očima koja svaki radni dan po ceo dan brine o deci.
Iako je i sama odrasla kao siroče, Ljubinka kaže da daje sve od sebe kako bi unucima pružila ljubav i pažnju. Ipak, tako nešto u njenim godinama nije baš najlakša stvar.
"Što ih majka ostavi, bez ikakvog razloga, što polude brate, mogu tako da kažem. Najede se, napi se, iz bede je izvukosmo, i eto ostavi ih sve, i šta ću!", dodaje Ljubinka za Jutjub kanal "Hido Muratovic".
Porodica Bugarić hrabro ide napred zahvaljujući zajednici i ljudima dobre volje baka i majka Ljubinka za sada ma sam jednu želju - da ponovo oženi sina!
(Stil/ Jutjub kanal "Hido Muratovic")
