Jela i Boris bili su nerazdvojni, mladi i zaljubljeni, prava romantična priča o dvoje ljudi koji su jedno drugom pripadali telom i dušom. On, rođeni Novosađanin, stasit i markantan mladić, i ona, nežna i otmena Slovakinja iz Kisača, kćerka uglednih lekara. Njihova ljubav bila je poput priče iz romana – iskrena, strasna i bez senke sumnje da će trajati zauvek.
Vreme ih, međutim, nije mazilo. Boris je morao na služenje vojnog roka, što je bio izazov za mnoge ljubavne priče tog doba. Njegova odluka da ode u vojsku nije bila laka ni za njega ni za Jelu, ali su oboje verovali da će njihova ljubav izdržati svaku prepreku. Obećali su jedno drugom vernost i uz osmeh se rastali, uvereni da će se uskoro ponovo naći u zagrljaju.
Prolazili su meseci, a Jela je svakodnevno pisala pisma, iščekujući odgovore s nestrpljenjem. No, vremenom su njegova pisma postajala ređa, rečenice sve kraće, a reči hladnije. Ipak, ona je verovala da je umoran, zauzet vojničkim dužnostima i da je njegova ljubav i dalje nepokolebljiva.
A onda, nakon šest meseci, stigla je pošiljka koja joj je promenila život. U njenim rukama našla se fotografija – Boris, u svečanom odelu, držeći za ruku mladu nevestu. Na poleđini, samo nekoliko reči: „Jelo, zaboravi me.”
Prvo je mislila da je greška, da je neslana šala, ali kako su minuti prolazili, surova istina ju je obuzela poput ledenog talasa. Boris se oženio drugom, bez objašnjenja, bez oproštaja, samo sa jednom kratkom porukom koja je nosila u sebi hladnu konačnost.
Nije bilo suza u tom trenutku, samo neverica i osećaj praznine. Tek kada su prošli dani, a bol postajala stvarnija, suze su same tekle, kao reka koja ne može da zaustavi svoj tok. Ljudi su pričali, nagađali razloge. Neki su govorili da ga je porodica prisilila na brak, drugi su tvrdili da je u vojsci upoznao nekog ko mu je pomutio razum, a treći su verovali da nikada nije ni voleo Jelu onako kako je ona volela njega.
Jela je godinama nosila tu bol sa sobom. Nije želela osvetu, nije želela da ga mrzi, samo je želela da razume. Nikada nije saznala istinu, nikada nije dobila odgovore na svoja pitanja. A Boris? Godine su prolazile, i život ga je odveo na svoj način. Njegov brak nije potrajao, a pričalo se da se nikada nije istinski osmehnuo onako kako je to činio dok je bio s Jelenom.
Njihova priča ostala je zapamćena u Novom Sadu, priča o ljubavi koja je mogla biti večna, ali koju je sudbina surovo prekinula jednom jedinom fotografijom i rečenicom koja je bolela više od hiljadu udaraca. „Jelo, zaboravi me.”
