Godine 1922. poslednji osmanski sultan Mehmed VI napustio je Istanbul na britanskom ratnom brodu, bežeći pred okupacijom sila Antante. To je označilo kraj višestoletne osmanske vladavine. Republikanaci su ubrzo nakon toga doneli odluku da razdvoje sultanat i halifat, zbog čega je Mehmedov naslednik, Abdul-Medžid II, izgubio političku moć i zadržao samo titulu duhovnog vođe muslimanskog sveta.
Međutim, ni ta uloga nije dugo potrajala. Godine 1924. turski nacionalisti na čelu sa Mustafom Kemalom Ataturkom proglasili su stvaranje Turske Republike, čime je dinastija Osmanli definitivno ostala bez prava na povratak u zemlju. Članovi carske porodice, uključujući žene i decu, bili su prognani iz Turske i prisiljeni da svoj život započnu u izgnanstvu.
Među prognanicima bila je i desetogodišnja princeza Duruševar-sultan, ćerka Abdul-Medžida II i abhazijske princeze Mehistar Hanimefendi. Rođena 1914. godine, Duruševar je detinjstvo provela u raskoši carskih palata Istanbula, okružena svim privilegijama svoje klase. Ali izgnanstvo je sve promenilo. Porodica je, zahvaljujući pomoći humanitarne organizacije Crveni polumesec, uspela da izbegne siromaštvo, a Duruševar je odrastala u relativnom blagostanju i stekla odlično obrazovanje u zapadnim centrima kulture poput Nice, Londona i Lozane.
Iako prognana, Duruševar je tokom svoje mladosti postala jedna od najpoželjnijih nevesti tog vremena. Za njenu ruku su se borili iranski šah, egipatski kralj, pa čak i mlađi članovi osmanske dinastije. Njen otac, zaštitnički nastrojen, odbijao je sve ponude dok princeza nije postala punoletna. Tek tada je odlučio da je uda za Azama Džaha, sina vladara Hajderabada – najbogatijeg muslimanskog kneza u tadašnjoj Indiji, koji je upravljao ogromnim teritorijama pod britanskom kontrolom.
Brak je bio politički i finansijski dogovor. Abdul-Medžid II pregovarao je o uslovima, zahtevajući čak 50.000 funti za miraz svoje ćerke. Na kraju, dogovoreno je da uz Duruševar u Hajderabad otputuje i njena rođaka Nilufar, koja je trebalo da se uda za mlađeg brata Azama Džaha. Svadba je obavljena skromno, po muslimanskim običajima u Nici, a nakon toga parovi su sklopili i građanski brak u britanskom konzulatu. Ugovor o braku predviđao je da u slučaju razvoda ili smrti muža Đuruševar dobije 200.000 dolara – što je za to vreme bila ogromna suma.
Put u Indiju za princezu bio je kulturni šok. Dok su putovali brodom, ona i njena rođaka učile su kako da nose sari i prilagode se indijskim dvorskim običajima. Po dolasku u Hajderabad, njen svekar, nizam Hajderabada, bio je oduševljen lepotom i obrazovanjem dve mlade Turkinje. Ipak, sreća nije dugo trajala.
Azam Džah ubrzo je pokazao nezainteresovanost za svoju suprugu. Smatrao je da je suviše sofisticirana i „previše pametna“ za njegov ukus. Rođenje dva sina nije popravilo njihov odnos. Azam Džah se povukao u društvo konkubina, dok je Duruševar svoju tugu lečila kroz humanitarni rad i obrazovanje svojih sinova. Dodatno poniženje doživljavala je od svog svekra, koji je često ismevao njenu visinu u odnosu na muža, čime je javno umanjivao njen ugled na dvoru.
Godine 1947, raspadom britanske kolonijalne vlasti u Indiji, Hajderabad je bio prisilno pripojen novostvorenoj Indijskoj Republici. To je značilo kraj moći i bogatstva porodice njenog muža. Azam Džah, suočen sa finansijskim problemima, odlučio je da se razvede od Duruševar. Ona je napustila palatu i vratila se u London, gde se pridružila svojoj porodici.
U narednim godinama borila se za očuvanje dostojanstva svoje porodice. Jedna od njenih najvećih želja bila je da posmrtni ostaci njenog oca budu preneseni u Tursku. Čak se sastala i sa tadašnjim predsednikom Ismetom Inenjom, ali joj je taj zahtev odbijen. Duruševar je tada obećala da se nikada više neće vratiti u Tursku – obećanje koje je ispunila, uprkos tome što su kasnije predstavnicima dinastije Osmanli ukinute zabrane povratka.
Duruševar-sultan preminula je 2006. godine, poslednja iz dinastije Osmanli koja je rođena u Carstvu.
