Kada u vreme Jugoslavije dobijete lično poziv od Druga Tita, postoji mogućnost da ćete da završite na Golom Otoku.
Ali kada Neda Ukraden dobije taj poziv, onda Tito želi da ga ona lično zabavi svojim pevanjem.
Razvojni put jedne od najpopularnijih pevačica nekadašnje Jugoslavije, Nede Ukraden, kao da ima primese scenarija za neki holivudski film. Dok govori o svom odrastanju, čestim selidbama, školovanju, muzičkim počecima, potom o gubicima i nedaćama koje joj je doneo rat, pa sve do ponovnog uzdizanja iz pepela, sagovornik kao da proživljava sve te bogate i na momente dramatične dane. Veoma je posvećena svom privatnom životu, koji je često bio primoran da prati njenu pola veka dugu karijeru.
Izuzetno teške devedesete godine prošlog veka nisu zaobišle ni Nedu. U aprilu 1992. sa porodicom morala je da napusti ratom zahvaćeno Sarajevo i u njemu ostavi sve što je decenijama sticala.
Nova sredina pevačicu nije lepo dočekala. Sve što ju je nekada krasilo i zahvaljujući čemu je širom Jugoslavije bila priznata i cenjena kao pevač, u Srbiji je bilo nipodaštavano i predmet osude.
- Startna pozicija nula, bez novca, bez posla. Onda su počeli ogavni tekstovi o meni u ovdašnjoj štampi. Jednima smetam zbog imena, drugima zato što sam iz Sarajeva, trećima zato što sam pevala Titu, ali ne samo što sam mu pevala... Još su izmislili i da sam mu bila ljubavnica. Ogavno i strašno. Sećam se, jednom mi je jedan ekstremista druge nacionalnosti sprečio nastup, preteći da će baciti bombu na kafić u kom je trebalo da pevam samo zato što dolazim iz Srbije.
- Da peva Titu, nije mogao svako. Izvođače su birali direktori radio-televizija i maršalat. A ja, tada student na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, odakle su koncem šezdesetih godina krenule demonstracije protiv tadašnjeg rukovodstva, pa i Tita, u kojima sam i ja učestvovala - ipak sam taj poziv da pevam pred Titom i njegovim gostima, rukovodiocima, doživela kao veliku nagradu i dočekala ga sa ogromnom tremom. Noge bi nam se odsekle kad bismo izašli pred njega. Prvi put, to se desilo u Drvaru 1972. godine na tridesetogodišnjicu Desanta na Drvar. Tu je bilo još pevača i ansambala, ali svi smo isto osećali. Za nas je Tito bio čovek iz čitanke. Uspešan državnik koji je od jedne nerazvijene i ratom uništene zemlje stvorio respektabilnu srednjoevropsku razvijenu zemlju, čijem su se pasošu svi klanjali i koji mi je omogućio srećno detinjstvo, mladost, školovanje, putovanja, život pun sigurnosti, bez granica koje sada na svakih 200 kilometara imamo - opisuje pevačica za Kurir.
Maršal je koristio svaku priliku da uživa u kojoj bi mu Neda Ukraden zapevala!
