„Skidam čini“, „bacam čini“ – ovi i slični oglasi su 90-ih godina punili reklamne stranice novina skoro svake vrste. I reklama je donela svoje „rezultate“. „Oče, bacili su na mene zle čini“, – ili: „Oče, preporučite mi dobru ikonu protiv uroka“, – posle dve decenije ove fraze često čuješ od raznih ljudi, koji dolaze u crkvu. I ne samo od onih što prosto „zađu“ u crkvu – dešava se i da baka, koja više godina ide u crkvu, uzdahne na ispovesti: „Eto, bacili su čini na mene, teško mi je da hodam“. Pojmovi kao što su „urok“ i „čini“ su se čvrsto ustalili ne samo kao reči koje se često koriste, već su postali sastavni deo pogleda na svet mnogih naših sugrađana i zauzeli svoje mesto negde pored pojmova „dobre i zle energije“ i mnogih drugih ezoteričnih termina. Ovde treba pridodati i celu grupu „vidovnjaka“, koji u svojim procedurama „skidanja i bacanja čini“ koriste pravoslavnu simboliku: sveće, ikone i još mnogo toga. Posle svega toga običnom čoveku može da se učini da zaista i postoje te čini. I tu je neophodno razjasniti kako se Pravoslavna Crkva odnosi prema takvim pojmovima.
Ono što ne postoji „Čini“ i „uroci“ – to je ono što ne postoji. Postoji samo ono što čovek dopušta zlim silama da mu učine. Prepodobni Pajsije Svetogorac je govorio: „Crne snage tame su nemoćne. Samo ih ljudi, udaljavajući se od Boga, čine snažnima, zato što daju đavolu pravo na sebe.» Svaki hrišćanin je pozvan da ispoveda svoju veru u praksi. „Vera bez dela je mrtva“, – govori apostol Jakov (Jak. 2:20). I zaista, veoma često možemo da vidimo kako čovek koji se udaljio od Crkve, počinje da se zanosi različitim „paranormalnim događanjima“. Navešću još jedan citat. „Svaki čovek u svojoj duši ima prostor veličine Boga, i svako ga ispunjava kako može“, – ove reči pripadaju nepokolebljivom ateisti Žanu Polu Sartru. Čak i on je to razumeo! Isti je slučaj i ovde: ako se čovek udaljava od Boga, on može da se primakne samo jednom – ka Njegovom neprijatelju, tojest ka đavolu. „Ko nije sa mnom protiv mene je; i ko ne sabira sa mnom, prosipa“ (Mt. 12:30). Savremeni čovek ima san – da bude kao svi. Verovatno su svi čuli rasuđivanja mnogih naših savremenika, u stilu: „ja nisam uradio ništa loše“ i „radio sam ono što i svi“. Ali u duhovnom životu ne možeš da budeš osrednji – nema „sivog“ u Pravoslavlju. Postoji ili dobro, ili zlo. A kada čovek naivno rasuđuje, misleći da nije ništa loše uradio, dok pritom veruje „kao i svi ostali“, tojest „u duši“, a bez Crkve, onda treba da postavi sebi iskrenu dijagnozu – od Hrista je takav čovek otišao. A to znači samo jedno – on je sada otvoren za svakakve napade zlih sila, koje neće oklevati. Kako da se borimo? I eto, čovek je otišao od Hrista. Počinju različiti napadi zlih sila. Čovek smatra da su na njega bacili čini i počinje da „se bori“ sa njima. A tu tržište magijskih usluga nudi ogromni asortiman. Možeš pokušati da se unapred zaštitiš od čini, možeš da ih „skineš“. Ako hoćete da se ogradite od potencijalnog bacanja čini, onda treba da nosite crven konac, pravilno da ubodete čiodu, možete da nosite „Fatimino oko“ i mnoge druge varijante amajlija sve do potpune egzotike. Samo treba da imamo na umu duhovnu suštinu takvih praksi – to je isto kao i obraćanje zlim dusima. Često govorim ljudima koji dolaze u hram sa crvenim koncem ili „Fatiminim okom“ da oni nose na sebi malog đavola. Možda je to malo oštro ali je efikasno. Većina ljudi ove konce kidaju i bacaju već u samom hramu. Skoro da nema smisla da pišem i o „skidanju čini“, jer je to taj isti koncept „klin se klinom izbija“. I jasno je da obraćanje zlim dusima za pomoć protiv zlih duhova dovodi do samo jednog rezultata – produbljenja robovanja zlim silama.
„Bezgrešne ljubavne čini“ Dotaći ću se samo jednog bitnog detalja „skidanja čini“. „I nije čudo, jer se sam sotona pretvara u anđela svetla. Nije dakle ništa veliko ako se i sluge njegove pretvaraju kao sluge pravde“ (2Kor.11:14) – rečeno je u Novom Zavetu. Ne postoje „bezgrešne čini“, isto kao što gatare, vidovnjci (i drugi sluge đavola) ne mogu biti pravoslavni hrišćani. Takvi mogu koliko im volja da se koriste pravoslavnim obeležjima, da vam predlažu da zapalite sveće u crkvi, ili u toku magijske seanse, mogu da se služe ikonama i izvode mnoge druge rituale. Ali prisetite se reči apostola Pavla, koje smo naveli gore. Ne dozvolite da vas zavedu ovi spoljni pravoslavni simboli – suštinu to ne menja. Šta da radimo? Treba da živimo duhovnim životom to je jednostavan odgovor. Treba da se sećamo da hrišćanin ima samo jednu „alternativu“ – ili da budu sa Bogom, ili da padnu u ruke Njegovog neprijatelja. A živeti duhovnim životom znači u praksi ostvarivati svoju veru. Tojest, treba iskreno da se molimo, da redovno učestvujemo u Svetim tajnama, a ne samo da „verujemo u duši“. U suprotnom, takvog čoveka čekaju i „uroci“, i „čini“, i ostali napadi zlih duhova. Sveštenik Aleksandar Jermolin
