Na današnji dan, 27. januara, Srbi slave jednog od najvećih svetitelja - Svetog Savu.
Kult Svetog Save, koji se u narodu razvio nakon prenošenja njegovih moštiju iz Bugarske u manastir Mileševu bio je toliko jak da je doveo do toga da su i Turci počeli da se krste nad njegovim moštima. Iz tog razloga mošti Svetog Save spaljene su na Vračaru.
Međutim, duboko ukorenjen lik ovog sveca u narodu nije bledeo. Mnoga verovanja i predanje bila su vezana za njega. On ne samo da je bio, kako Čajkanović kaže, naš najnacionalniji svetac, već je bio i mnogo više od toga. Naime, u njegov lik ugrađivane su i osobine mnogih drugih svetaca.
Pre svega, u narodu je Sveti Sava prikazan kao veliki dobročinitelj. On je darovao ljudima mnoga znanja i veštine, mnoga materijalna i duhovna dobra. U predanjima je predstavljen kao neko ko uči ljude da oru i kopaju, on je donosilac vatre, ženama je otkrivao tajne kuvanja, učio ih da tkaju, uvodio nove zanate i usavršavao već postojeće...
Na Savindan budite darežljivi: Uzmite za sebe, ali odvajajte i za Boga!
Po nekim predanjima, veruje se da je Sveti Sava još uvek živ i da boravi među Srbima. U društvu Boga ili nekog drugog sveca, on putuje s kraja na kraj zemlje i ljudima deli pravdu.
Često se zamišlja kao starac sede brade prerušen u prosjaka, koji iskušava bližnje moleći ih za gostoprimstvo ili kakvu drugu uslugu. U zavisnosti od njihovih postupaka, on ih blagosilja ili proklinje.
Međutim, pravda Svetog Save nije uvek onakva kakava se očekuje od jednog hrišćanskog sveca. U njega su, ponekad učitavane i mračne strane raznih htonskih paganskih božanstava. Dešava se da on ne kažnjava prestupnike, već da ih nagrađuje, a da smerne ljude kažnjava.
U jednoj od legendi, Sveti Sava je bacio prokletstvo na čitavo selo (prokleo je seljane da nemaju svoj dom, već da se potucaju po tuđim kućama proseći hleba) samo zato što jedan čovek iz tog sela nije hteo da mu udeli hleb.
Ovo pokazuje da je u narodu odnos prema Svetom Savi bio podvojen, što je i inače bilo prema bićima koje poseduju veliku moć. Od njega se očekivala pomoć i zaštita, ali se osećao i strah od njegovih hirovitih postupaka.
Zapisano 1945, na praznim listovima Jevanđelja: Molitva Svetom Savi za sve Srbe!
Za Svetoga Savu se još veruje da je vođa vukova. Seljaci su ga zvali vučijim pastirom, a vukove njegovim hrtovima. Postoji predanje u kome se kaže da svetac na svoj praznik, odlazi u planinu, okuplja sve vukove i određuje im kome će i koliko stoke poklati.
Želeći da umilostive Svetog Savu, mnogi nisu radili na dan njegovog praznika. Posebno se pazilo da se ne čini ništa što bi moglo da prizove vukove. Izvođene su i razne kultne radnje da bi se stoka zaštitila.
Tradicija o Svetome Savi često je bila vezana za i za konkretna mesta i objekte. Postoji veliki broj lokaliteta koji nose ime ovog svetitelja: Savin izvor, Savina voda... Govorilo se da je Sveti Sava na tim mestima prekrstio kamen svojim štapom i da je iz njega potekla voda. Ti izvori su najčešće lekoviti.
Kad zlo snađe vas i vašu porodicu: Najkraća molitva na svetu može i planine da pomeri!
