Kada primaknemo školjku uhu, možemo čuti šumove, zatvoriti oči i zamisliti kako talasu udaraju o stenovitu obalu. Međutim, taj zvuk ipak nije okean. Ono što čujemo su zvukovi koji su svuda oko nas i u nama, a na koje obično ne obraćamo pažnju.
Ako, na primer, usnama oblikujemo slovo O i prstom lupkamo po obrazu, čućemo zvuk. Promenama oblika usana menja se i visina zvuka.
Na taj način se oblikuje i zvuk u školjci. U njenoj unutrašnjosti je mnogo krivina o koje se odbija vazduh i tako se proizvodi zvuk. Visina tonova koje čujemo kada prislonimo školjku uhu zavisi od njenog unutrašnjeg oblika i veličine. Tako je zvuk koji čujemo u većoj školjci niži u poređenju sa zvukom u školjci manje veličine.
Od brijanja dlake brže rastu: 6 najvećih mitova o ljudskom telu!
