Postoje svetitelji čije se ime izgovara iz poštovanja, ali postoje i oni kojima se ljudi obraćaju onda kada više ne znaju kome da se obrate. Kada se suoče sa bolešću, strahom, gubitkom ili nevoljom koju ne mogu sami da prebrode. Za mnoge vernike, Sveta Petka upravo je takva svetiteljka, tiha zaštitnica kojoj se ne dolazi samo sa molitvom, već i sa suzama, nadom i verom da nijedna ljudska patnja nije nevidljiva.
Njena priča počinje pre gotovo hiljadu godina, daleko od Srbije, u Epivatu, mestu na obali Mramornog mora, nedaleko od Carigrada. Iako je danas poznajemo kao jednu od najpoštovanijih svetiteljki u srpskom narodu, njen život i poštovanje koje uživa prevazilaze granice jedne zemlje. Sveta Petka, odnosno Prepodobna mati Paraskeva, postala je jedna od najvoljenijih ženskih svetiteljki pravoslavnog sveta.
Devojka koja je izabrala put kojim se retko ko usuđuje da krene
Prema crkvenom predanju, Paraskeva je poticala iz hrišćanske porodice i još kao devojčica pokazivala je posebnu naklonost prema veri i pomaganju siromašnima. Jedan događaj iz njenog detinjstva, kako se navodi u njenom žitiju, zauzeo je posebno mesto u priči o njenom životu: slušajući jevanđelske reči o odricanju od sebe i sledovanju Hristu, odlučila je da svoj život posveti Bogu.
Nije želela da njena vera ostane samo na rečima. Prema predanju, delila je svoju odeću siromašnima, zbog čega je nailazila na nerazumevanje i protivljenje. U svetu u kojem se vrednost često merila imetkom i društvenim položajem, ona je izabrala drugačiji put, put skromnosti, milosrđa i odricanja.
Posle smrti roditelja, napustila je svoj dom. Otišla je u Carigrad, a potom se uputila u pustinju kraj reke Jordan, gde je, prema crkvenom predanju, živela u molitvi i podvižništvu. Taj izbor nije bio beg od ljudi iz prezira prema svetu, već pokušaj da čitav svoj život usmeri ka onome u šta je verovala.
Upravo u tome leži jedna od najsnažnijih poruka njene priče: Sveta Petka nije ostala upamćena po bogatstvu, moći ili položaju koji je zauzimala, već po onome čega se odrekla i životu koji je izabrala.
Povratak koji je prethodio legendi
Prema crkvenom predanju, Paraskeva je godinama živela povučeno, daleko od sveta. Kada je već bila odrasla žena, anđeo joj se javio i poručio joj da se vrati u rodni kraj. Poslušala je taj poziv i vratila se u Epivat, gde je provela poslednje godine života.
Preminula je u 11. veku. Njena priča, međutim, nije završena njenom smrću.
Prema predanju, sahranjena je izvan uobičajenog groblja, a njeni posmrtni ostaci kasnije su pronađeni nakon što su vernici imali viđenja koja su ih navela da potraže njen grob. U hrišćanskoj tradiciji, njene mošti potom su poštovane zbog brojnih čuda i isceljenja koja su vernici povezivali s njenim zastupništvom.
Pojedinosti o njenom ranom životu sačuvane prvenstveno kroz srednjovekovna žitija i crkveno predanje. To nisu savremene biografije u današnjem istorijskom smislu. Ipak, upravo su ta predanja oblikovala poštovanje koje Sveta Petka uživa gotovo čitav milenijum.
Mošti koje su putovale kroz carstva i istorijske lomove
Jedan od najdramatičnijih delova priče o Svetoj Petki jeste put njenih moštiju. One nisu ostale na jednom mestu, već su tokom vekova prenošene kroz gradove i države čija se politička sudbina često menjala.
Prema istorijskim i crkvenim izvorima, njene mošti najpre su poštovane u rodnom Epivatu, a potom su prenete u Trnovo, tadašnju prestonicu Bugarskog carstva. Kasnije su dospele u Carigrad, a zatim i u Beograd, gde su se nalazile tokom jednog dela srednjeg veka.
Njihov dolazak u Srbiju posebno je značajan za istoriju njenog kulta. U srednjem veku, mošti svetitelja nisu predstavljale samo predmet verskog poštovanja: njihov dolazak u neki grad mogao je da učvrsti njegov duhovni značaj i postane simbol zaštite vladara, stanovništva i čitave države. Istoričari su upravo u prenošenju moštiju Svete Petke prepoznali spoj religije, politike i istorije Balkana.
Kada su Osmanlije osvojile Beograd 1521. godine, mošti su prenete u Carigrad. Godine 1641. dospele su u Jaši, u današnjoj Rumuniji, gde se i danas čuvaju u Mitropolitskoj katedrali.
Tako je svetiteljka čije se ime posebno poštuje u Srbiji postala i jedan od najvažnijih simbola pravoslavne pobožnosti u Rumuniji i šire na Balkanu. Njena priča pokazuje kako je vera povezivala narode čak i u vremenima ratova, osvajanja i velikih političkih promena.
Kalemegdan, izvor i molitve koje traju
U Beogradu se poštovanje Svete Petke posebno vezuje za Kalemegdan. Njene mošti su u prošlosti boravile u gradu, a uspomena na nju ostala je snažno prisutna u narodnoj pobožnosti.
Kapela Svete Petke, uz izvor u blizini crkve Ružice, jedno je od poznatih beogradskih mesta molitve. Vernici tamo dolaze da zapale sveću, pomole se i uzmu vodu sa izvora, koju mnogi smatraju blagoslovenom. U narodnom verovanju, Sveta Petka naročito je povezana sa zaštitom porodice, zdravljem i pomoći u teškim životnim trenucima.
Možda je upravo ta jednostavnost razlog zbog kojeg kapela i danas privlači toliko ljudi. Neko dolazi zbog zdravlja, neko zbog porodice, neko sa molbom koju ne želi nikome da poveri. Mnogi odlaze bez vidljivog odgovora na svoje probleme, ali sa osećajem da su barem na trenutak pronašli mir.
Zašto joj se žene posebno mole?
U narodnoj tradiciji na Balkanu Sveta Petka zauzima posebno mesto u životima žena. Njoj se obraćaju za zdravlje, mir u porodici, potomstvo i zaštitu dece, ali i u trenucima lične tuge i nesigurnosti. Njeno poštovanje povezano je i sa verovanjem da je bliska ljudima koji trpe i da svojim zastupništvom pred Bogom može da im pruži utehu.
To ne znači da je njeno poštovanje ograničeno samo na žene. Sveta Petka je svetiteljka kojoj se mole ljudi različitih godina i životnih okolnosti. Njena popularnost počiva upravo na ideji da čovek ne mora da bude moćan, bogat ili bezgrešan da bi se obratio Bogu.
U vremenu u kojem se od ljudi očekuje da budu snažni, uspešni i da svoje probleme rešavaju bez pokazivanja slabosti, priča o Svetoj Petki podseća na nešto što se lako zaboravlja: potreba za utehom nije slabost. Vera, za one koji je žive, može biti način da pronađu snagu onda kada im se čini da je više nemaju.
Svetiteljka čija priča nije ostala zarobljena u prošlosti
Sveta Petka obeležava se 27. oktobra po gregorijanskom kalendaru koji se danas koristi u Srbiji, odnosno 14. oktobra po julijanskom kalendaru. Njeno ime i dalje okuplja porodice, vernike i ljude koji u njenom liku pronalaze oslonac.
Ali možda je najvažnije pitanje šta njena priča govori čoveku danas.
U njenom životu nema dvorskog sjaja, velikih osvajanja niti moći koja se meri teritorijama. Postoje odricanje, skromnost, vera i odluka da se život posveti nečemu što je veće od lične koristi. Njeno nasleđe preživelo je promene država, ratove, seobe i vekove upravo zato što se ne zasniva samo na mestu na kojem su počivale njene mošti, već na značenju koje su joj ljudi davali.
Neko će u Svetoj Petki videti svetiteljku koja čuje molitve. Neko će u njenoj priči prepoznati snagu žene koja je odbila da živi po očekivanjima drugih. A neko će se jednostavno setiti da i u najtežim trenucima postoji potreba za nadom.
I dok se sutra u crkvama budu palile sveće, a u domovima obeležavala slava, priča o Svetoj Petki ponovo će podsetiti na ono što je vekovima čini posebnom: u svetu koji se stalno menja, ljudska potreba za verom, dobrotom i nadom ostaje ista.
Srpska pravoslavna crkva/ Eparhija žička/Orthodox Church in America