Logoraši su morali sami da se spasu iz Jasenovca, jer im niko nije došao u pomoć: Ono što se posle dešavalo, bilo je jezivo

Više od šest meseci posle oslobađanja Beograda, 2. maja 1945, partizanske jedinice su ušle u Jasenovac, i to tek pošto su ga ustaše mirno napustile, posle desetak dana sistematskog zatiranja tragova velikog zločina.

Ono što nisu stigle da sruše ustaše, uradila je tek uspostavljena komunistička vlast u Hrvatskoj. Naložila je da se do temelja ukloni zid oko jasenovačkog logora, poruše sve stražarnice i osmatračnice, žičane ograde i poljski bunkeri. Uskoro je srušena i ciglarska peć koju su ustaše pretvorile u krematorijum.

Tragova o jasenovačkim zločinima, pogotovu o eventualnim odgovorima na pitanje zašto su ga partizani zaobilazili, nema ni u najznačajnijim publikacijama koje predstavljaju zvaničnu istoriju Narodnooslobodilačkog rata.

Kako su se logoraši sami oslobodili?

Proboj iz logora Jasenovac izvršilo je 22. aprila 1945. godine 600 od preostalih 1073 logoraša, zatočenih u Ciglani, kada su shvatili da ih čeka sigurna smrt. Proboj je preživelo samo njih 117. Istog dana, proboj je izvršilo i 147 zatočenika u Kožari, od kojih je preživelo 11 njih.

Logoraše je u očajnički proboj poveo zarobljeni partizan Ante Bakotić, koji je u blizini kapije smrtno pokošen mitraljeskom vatrom.

Proboj iz Ciglane

Preostalih 1073 logoraša ustaše su zatvorile u veliku fabričku zgradu „Ciglane“, čiji su prozori i vrata bili zakovani daskama. Ustaše su pripremali miniranje i paljenje zgrade. U međuvremenu se među logorašima pronela vest šta im ustaše spremaju. Tokom noći, nekoliko njih se obesilo kako ne bi dočekali smrt od ruke ustaša. Dok su vani odjekivale eksplozije, desetak se zatočenika, među njima Ante Bakotić, Čedomil Huber, Dragutin Škrgatić, Pavao Kulaš i dr Petar Krstić odvojilo u malu prostoriju kako bi se dogovorili o pokušaju proboja iz logora. Svim je bilo jasno da nakon likvidacije žena i njih čeka sigurna smrt. Usvojen je plan prema kojem bi se na svaki od četiri izlaza postavilo desetak najodlučnijih ljudi koji će, naoružani postolarskim noževima, čekićima, letvama i ciglama istovremeno provaliti na sve kapije i bežati prema izlazu iz logora. Dogovoreni su sastavi deseta i koja će desetina napasti koju kapiju. Proboj je trebalo da usledi na znak Ante Bakotića.

Kišovitog nedeljnog jutra, 22. aprila 1945, istočne kapije logora uz put prema Košutarici bile su nemarno pritvorena, dok su se ustaške straže zavukle u bunkere i izvidnice na logorskom zidu. Oko 10 časova izjutra, na povik Ante Bakotića „Napred drugovi!“, desetine su razbile kapije i prozore i pojurile napred prema 150 metara udaljenoj kapiji logora. U tom trenutku njih 460 bolesnih i starih nije imalo snage da krenu u proboj. Ostalih 600, iako fizički slabi i iscrpljeni patnjama u logoru, prikupili su snagu, napali ustaške stražare, nekolicinu rukama zadavili i oduzeli im puške. Drugi su zgrabili gvozdene predmete ili cigle i potrčali prema istočnoj logorskoj kapiji po putu koji vodi u Košutaricu. Na tom putu su morali da prođu prostor koji se nalazio između južnog ogranka velikog zida i reke Save. Na tom su terenu ustaše imale pogled na brisan prostor, te su mitraljezima kosili begunce koji su trčeći prema slobodi padali jedan za drugim. Logoraš Mile Ristić je pojurio prema mitraljescu, skočio na njega i uspeo da ga zadavi. Potom je legao pored oružja i počeo da puca na ustaše. U metežu bega, Edo Šajer presekao je telefonske žice.

Od 600 logoraša koji učestvovali u proboju, preživelo je samo njih 117. Stradali su našli smrt na putu od logorske zgrade do logorskih kapija, na putu, u hladnoj i nabujaloj reci Savi, na livadama oko logora te na prilazima šumi kod Košutarice. Drugu grupu od 470-ak logoraša, koji su ostali u Ciglani, ustaše su narednih dana pobili i spalili zajedno s logorskim objektima.

Proboj iz Kožare

Istog dana, samo nekoliko časova kasnije, započeo je proboj zatočenika iz Kožare. Prema Egonu Bergeru, u Kožari se tada nalazilo 147 zatočenika. Veza između Ciglane i Kožare bila je potpuno prekinuta, pa nisu znali za namere njihovih drugova. Ipak je grupa od 40-ak zatočenika psmislila plan proboja iz Kožare. Formirane su udarne desetine, podeljeni zadaci za svaku od njih i utvrđen pravac bega prema poljima iza logora. Početak proboja planiran je za 24. april. Međutim, u noći sa 21. na 22. aprila zatočenici su čuli eksplozije i videli odsjaj plamena koji je gutao zgrade. Grupa zatočenika (Stanko Gaćeša, Zahid Bukurević, Egon Berger, Albert Atijas-Zekić, Aco Danon, Leon Maestro i rabin Arnold Baš) dogovorili su se da proboj izvrše ranije, odnosno već sutra u 20 časova. Inženjer Demajo pripremio je ekrazit, a braća Moster otrov koji je podeljen zatočenicima. Desetak je noževa za obradu kože pretvoreno u oružje, a u magacin je sakriven deo alata koji je mogao da posluži kao oružje.

Proboj je započeo 22. aprila u 20 časova. Nakon ubistva trojice ustaških stražara, kojima je oduzeto oružje, prva desetina napala je noževima stražu na izlaznoj kapiji logora, a druga ustaše kod glavne kapije. Treća desetina razrezala je žicu na strani logora prema poljima i železničkoj pruzi. Četvrta desetina obavestila je ostale zatočenike o begu i potpalila radionice i magacine. Zatočenici su bežali iz logora prema Savi, niz jasenovačke ulice, trčali prema poljima i železničkoj pruzi. Ustaška potera za odbeglim logorašima trajala je čitavu noć. Jedanaest zatočenika Kožare preživelo je proboj.

Dan posle, ustaše su počele da se povlače prema zapadu, ostavivši za osobom leševe i ruševine.

 Jasenovac, šta je to?

U prvom izdanju Vojne enciklopedije iz 1961, u kojoj su obrađene sve teme i događaji iz rata, nema ni spomena o Jasenovacu. I u drugom izdanju objavljenom 11 godina kasnije - 1972, ne postoji nijedan podatak o oslobađanju logora i logoraša.

U dvominutnoj ediciji "Oslobodilački rat naroda Jugoslavije 1941-1945", koja ima 1.300 stranica, jasenovački logor spominje se samo jednom, povodom ofanzive na Kozaru 1942. godine: "Od oko 50.000 stanovnika, većinom žena, dece i staraca... Jedan deo je na zverski način pobijen, a ostatak oteran u zloglasni ustaški logor u Jasenovcu."

U sabranim delima Josipa Broza Tita, u 21. tomu, Jasenovac je spomenut četiri puta, u objašnjenju Titovog pisma iz Foče 31. marta 1942. godine, Operativnom štabu za Bosansku Krajinu otkucanom na pisaćoj mašini. U post- skriptumu ove direktive Broz je, zelenim mastilom, rukom dopisao:

"R. S. Ispitajte mogućnost eventualnog napada na koncentracijski logor u Jasenovcu, gde je bilo oko 10.000 naših zatvorenika, a sada je ostalo svega još oko 1.500 živih drugova. Sve ostalo su poubijali ustaški banditi. Taj napad trebalo bi organizovati zajedno sa štabom iz Hrvatske, ali tako da sigurno uspije."

Svoj potpis je overio pečatom Vrhovnog štaba. Međutim, u Titovoj ratnoj arhivi uopšte nema dokumenata iz kojih bi se moglo videti da je on tu naredbu izdao, ili o tome bar obavestio štab partizanskih snaga u Hrvatskoj.

Šest meseci posle Titove direktive štabu za Bosansku Krajinu, oktobra 1942, dvojica vodećih krajiških komandanata, Boško Šiljegović i Josip Mažar Šoša, predložili su slavonskim brigadama da zajedno napadnu Jasenovac i Staru Gradišku, ali Slavonci su taj predlog odbili. Odgovorili su da te akcije u tom trenutku nisu moguće i da će to doći u obzir malo kasnije. Ipak, do kraja rata nije više zabeležena nijedna slična inicijativa, iako je jasenovački logor čuvalo samo 1.500 ustaša.

Slavko Odić i Slavko Komarica su utvrdili da se u "Hronologiji oslobodilačkog rata naroda Jugoslavije 1941-1945" na 1.265 stranica enciklopedijskog formata logor Jasenovac spominje devet puta, i to uglavnom pogrešno.

"Prvi put se pod datumom 14. avgust 1941. pogrešno konstatuje da je iz Tuzle ustaška policija počela deportaciju Srba i Židova u koncentracioni logor Jasenovac, jer taj logor tada još nije postojao. Zatim se pod pet različitih datuma 1942. i 1944. godine govori o ispadima ustaških jedinica na oslobođenoj teritoriji oko Jasenovca. Samo se pod dva datuma, 30. maja i 26. juna 1944, govori o manjim akcijama jedinica NOV-a i POJ-a na Savi u blizini Jasenovca. Napokon, pod datumom 30. april 1945. nalazimo konstataciju da su tog dana (što nije točno!) dijelovi 45. divizije Jugoslavenske armije (JA) oslobodili Jasenovac. I to je sve."

Za gotovo pola veka bivstvovanja druge, Titove Jugoslavije, organizovano je na desetine simpozijuma i okruglih stolova posvećenih Jasenovcu. Od 1966, kada je konačno otkriven spomenik, održavani su u Jasenovcu skupovi na kojima su govorili čelnici Jugoslavije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i lideri Saveza komunista i Saveza boraca. Na svim tim manifestacijama niko nikad nije spomenuo "ustanak logoraša" 22. aprila, a pogotovu zašto im nije pružena pomoć spolja. Pitanje zašto tokom celog rata nijedan štab NOV-a i POJ-a nije pripremao i pokušao akciju oslobađanja jasenovačkih logoraša visilo je u vazduhu. Ali niko ga nije postavljao.

Tokom savezničkih bombardovanja Jugoslavije, u martu i aprilu 1945. godine, nekoliko puta je gađan Jasenovac. Na spisku ciljeva koji je Generalštab JA dostavljao saveznicima nema ovog logora, što znači da ove akcije nisu bile plod koordiniranog plana, već inicijative samih pilota. Od bombardovanja su uništeni mnogi objekti. Od preostalih logoraša formirane su radne grupe koje su iskopavale i uništavale leševe ranijih žrtava. Komandant logora Maks Luburić je naredio da se 21. aprila likvidira poslednja grupa od 700 žena.

Istog dana su svi preživeli muškarci, a bilo ih je 1.073, zatvoreni u dvospratnicu u istočnom delu logora. U noći između 21. i 22. aprila, deo logoraša, znajući da će narednog dana biti ubijeni, odlučio se na proboj. Preživelo ih je 106. Nekoliko sati kasnije, započeo je i proboj zatočenika iz dela logora Kožara. Od njih 176, spaslo se samo 11.

Spomen-područje Jasenovac od 1966. do 1990. godine posetilo je nekoliko miliona ljudi. Najčešće su kustosima postavljali pitanje da li su partizani pokušali napad na logor kako bi oslobodili logoraše. Dobijali su odgovor da se nastojalo pronaći rešenje, da se i drug Tito stalno interesovao za stanje u jasenovačkom logoru, da su nepristupačan teren (pruga Zagreb-Beograd), reke Sava, Una, Veliki Strug i nekoliko vrlo važnih i jakih neprijateljskih uporišta u blizini (Novska, Okučani, Banova Jaruga i druga), gotovo onemogućavali svaku veću akciju.

A šta dokumenti kažu o Titovom interesovanju za Jasenovac?

Četvrtog aprila 1942. javlja Moskvi da se najstrašniji koncentracioni logor u Hrvatskoj nalazi u Jasenovcu... "Dželat Pavelić je u ovaj koncentracioni logor bacio više od 10.000 najboljih sinova Hrvatske", ne pominjući da je u Jasenovcu zatočeno najviše Srba iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine.

Krajem 1942. "Borba", koja je izlazila u jednom selu kod Bosanskog Petrovca, štampala je brošuru "Jasenovački logor", koja je otkrivala najstrašnije zločine ustaških zlikovaca. Brošura je bila napravljena na osnovu potresnih iskaza desetak logoraša iz Jasenovca koji su uspeli da pobegnu. Štampana je u 2.000 primeraka, na šezdesetak stranica, omanjeg formata, a svedočenja jasenovačkih logoraša priredio je krajiški novinar Nikola Pavlić.

Osam meseci posle prve, Tito je u Moskvu krajem 1942. poslao drugu, poslednju depešu, u kojoj je pomenut logor smrti u Jasenovcu. Podatak je utoliko važniji ako se zna da je Moskva većinu Titovih depeša objavljivala preko sovjetske radio-stanice Slobodna Jugoslavija, jedne od najjačih u Evropi, a mnoge je svojim razgranatim obaveštajnim kanalima širila po svetu. U depeši je rečeno da ustaški sadizam ide tako daleko da su u Jasenovcu izgradili lomaču i na njoj spalili žive ljude, a opisani su i neki od najjezivijih ustaških zločina. I u ovoj depeši nije rečeno da Srbi čine najveći broj jasenovačkih stradalnika.

Kameni cvet

Odnos prema jasenovačkom stratištu Srba može najpre i najbolje da se vidi iz podatka da je postojeći spomenik žrtvama jednog od najvećih koncentracionih logora u Evropi - "Kameni cvet", vajara Bogdana Bogdanovića, na jedvite jade podignut tek početkom jula 1966. Ideji za podizanje spomenika uporno se suprotstavljao jedan od Titovih najbližih saradnika i njegov intimni prijatelj, predsednik Sabora Hrvatske Ivan Krajačić. Odluka o podizanju spomenika doneta je tek na intervenciju hrvatskog generala, saveznog sekretara za narodnu odbranu Ivana Gošnjaka:

"Nemojte tamo skrivati ustaške zločine - rekao je hrvatskom rukovodstvu. - Ako vi nećete da podignete spomenik, onda će to učiniti Armija i Federacija."

Od septembra 1942, ako ne i ranije, Tito i njegovi najbliži saradnici praktično su znali šta se dešava u Jasenovcu. O tome su ih obavestili sekretar Komunističke partije Hrvatske Andrija Hebrang i njegov saradnik Mladen Iveković, koje su ustaše septembra 1942, sa tridesetak drugih logoraša, pustile iz Jasenovca u zamenu za oslobađanje dvojice ustaških funkcionera. Kada je 1948. otkrivena saradnja Hebranga sa ustašama, počela je da provejava teza da je on, u stvari, bio čovek koji je kočio bilo koji plan za oslobođenje logora smrti, pišu Novosti.

(Novosti/Wikipedia/Stil)