Steva je iz ratnog Sarajeva avionom izbavio 40.000 ljudi: "Plačući mi prišla žena - nema mi sina Bojana, ostao je na aerodromu", rasplet priče kida dušu

Zvao se Steva Popov. Nije bio influencer, političar, ni neko ko traži aplauze. Nije mu bilo važno da ga hvale, da o njemu pričaju po televiziji ili pišu članke. Bio je čovek koji je znao da se život brani delom, a ne rečima. Čovek koji je znao da kada je život drugih u pitanju, priča i diplome ne vrede ništa. Samo dela.

I spasao je 40.000 ljudi. Četrdeset hiljada! To je jedan ceo grad duša koje danas hoda ovim svetom jer je jedan čovek odbio da ćuti. Dok su drugi gledali u pod, Steva je gledao napred i radio šta je trebalo, kaže Stela Čejvan.

Ko je heroj koji je spasao 40.000 ljudi?

Akcije prevoženja ljudi iz Sarajeva u Batajnicu počela je 17. aprila i trajala je do 5. maja. Procenjuje se da je Steva tada prevezao oko 40.000 ljudi bez ozbira na njihovu nacionalnost. Kažu da se dešavalo da je i do 16 puta dnevno leti na toj relaciji. Avion nije bio predviđen za spasavanje putnika, već robe, ali je u jednom leto sa posadom Steva prevezao 585 ljudi.

Kako je herojski spasio jedno dete?

Steva Popov nije gasio motor. Nakon što je sleteo u Beograd čuje je plač majke koja je stigla u Batajnicu, ali je u gužvi zaboravila dete u Sarajevu. Odlučio je da se vrati. Za herojski podvig te 1992. nagradile su ga "Večernje novosti".

Na jednom od poslednjih letova, slomljen, iscrpljen, ne svoj… vratio se u Sarajevo samo zbog jednog deteta. Jednog jedinog. Jer majka je vrisnula da ga je izgubila na aerodromu. Dok su drugi spuštali pogled, on je krenuo nazad, kroz haos i dim, kroz nesigurnost, samo da spase jedno malo ljudsko biće.

"Video sam majku kako plače i ponavljala je - kapetane, nema mi Bojana. Držala je za druku drugog sina i pokazivala - ostala mi je u ruci njegova kapa. Ja sam u tom trenutku shvatio da je dečak ostao u Sarajevu, a ona u toj gužvi za ruku držala samo jedno dete. Rekao sam mom kolegi Savi - 'ajmo mi nazad. U to vreme nije bilo kontrole letova. Po mraku smo se vraćali nazad. Svetlost su nam bili obrisi brda i planina i tako smo uspeli da sletimo u Sarajevo. Po povratku je aerodrom opet bio pun. Iznenadili su se kad su me videli jer nisu očekivali da ću odmah da se vratim. Nisam ni ja. Prišla je jedna žena i ispričala mi kako su joj u prethodnom letu ostala tri sina na aerodromu, vrata su im se pred nosom zatvorila, za njih je to bio pakao. Ušao sam u zgradu i počeo da dozivam tog dečaka - Bojane, Bojane. U jednom uglu se igralo nekoliko dece i ustane jedan mali od 5 godina i odazove se. Bilo mi je jasno da je to on. Dovezao sam ga u Beograd, a majka njegova je klekla i počela da ga grli", ispričao je Steva

Steva je heroj koga smo mi, obični ljudi, sahranili u arhivu sopstvene nebrige.

U junu iste godine, iz Štokholma, vratio je reprezentaciju Jugoslavije, iako avion nije smeo da poleti. Bez dozvole. Bez goriva. Bez politike. Samo sa odlučnošću čoveka koji još uvek veruje u priču da smo kao ljudi jedni drugima potrebni.

Posle 5. maja rat se toliko rasplamsao da nije više bilo moguće da se leti.

A onda, 2004. godine, država kojoj je spasao hiljade života ga je proglasila tehnološkim viškom. Kao staru stolicu. Kao pokvarenu sijalicu. Kao da vrednost čoveka staje u "Excel tabelu".

Steva Popov nije izdržao. Podigao je pištolj na sebe. Ispalio metak. I otišao iz sveta koji mu nije bio zahvalan.

Sahranjen je 6. juna 2015. godine, tiho i bez pompe, na Gradskom groblju u Novom Sadu.

Jer narod koji zaboravi svoje Stevane – služi tuđim stolovima.

Kako je sve počelo?

Još 1991. godine, kada je rat zahvatio Hrvatsku, Steva je već bio u avionu. Nije tada bilo velikih priča o herojstvu, niti kamera. Samo ljudi koji beže i jedan pilot koji ih prevozi.

Selio je porodice iz Pule i Zadra. Nije to bilo samo prevoženje ljudi – to je bilo seljenje života. Ljudi su u avion unosili sve što su imali: torbe, uspomene, slike, pa čak i komade nameštaja i automobile.

Nisu bežali samo od rata – bežali su od toga da ostanu bez svega što su ikada imali.

Kada je 1992. godine počeo rat u Bosni, aerodrom u Sarajevu postao je poslednja nada za hiljade ljudi. Ko je uspeo da dođe do piste – taj je imao šansu. Ko nije – ostajao je u paklu.

Steva je tada dobio ono što se retko daje – potpunu slobodu da odlučuje.

I nije imao vremena za razmišljanje. Samo za delanje.

"To nije bio putnički avion, nije imao sedišta, bilo je samo pitanje kako smestiti te ljude. Uglavnom su sedali na pod, širili noge i jedni drugima praktično sedali u krilo. Kad sam sleteo bile su horde ljudi i svi su želeli da uđu u avion. Onaj ko je uspeo da dođe na aerodrom, ko je prošao kroz sve te silne barikade, on više nije imao gde nazad. Pošto sam ostao sam sa svojim Boingom 707, rekli su - Stevo sad si komandant i vozi kako misliš da treba. Dali su mi odrešene ruke i ja sam leteo po nekom svom nahođenju. Između 12 i 15 minuta je nekad trajao let, bilo je važno da stigne što pre. Posle poletanja odmah u desno preko brda i planina i prečicama. Kada stignemo putnici izlaze što pre, da mogu odmah da se vratim i da se ukrca što više ljudi", pričao je Steva na RTS-u.

To nisu bili letovi. To su bile trke sa vremenom. Sa smrću. Sa sudbinom.

Avion bez sedišta, bez reda, bez pravila – ali pun života, pun nade, dece i ljudi koji su čekali da budu spaseni.

Ceduljice koje su mu prijatelji slali

Steva nije imao vremena da izađe iz aviona. Nije imao vremena ni da jede kako treba, a kamoli da traži ljude po aerodromu.

Zato su mu prijatelji ubacivali ceduljice.

„Spasi ovog mog.“
„Molim te, povedi onu ženu.“
„Tamo stoji moj brat.“

Ceduljice su stizale sa svih strana.

„Ja sam sakupljao te ceduljice kako mi ih je ko davao od prijatelja i samo ih ubacivao u džep. U onoj masi nisam mogao sve te ljude po imenu da pronađem. Nisam ni znao koga vozim da li su u pitanju Srbi, Hrvati ili muslimani. Uostalom, ja sam kosmopolita, meni to nije bilo toliko ni važno. Ljude sam cenio po tome kakav su čovek.“

Kada bi sleteo, pitao je:

„Ko čeka Stevu?“

U početku su se javljali samo oni koji su ga znali. Posle – svi.

Jer svi su čekali Stevu.

Dirljiva priča po kojoj treba da ga pamtimo

Postoji jedna dirljiva priča o dvoje dece koji su stajali sa strane u masi na aerodromu.

U svoj toj gužvi, u toj masi ljudi koja se gurala, plakala, vikala, molila – bilo je i onih koji nisu imali snage da se izbore.

Dvoje dece. Devojčica i dečak. Stajali su sa strane, kao da ne pripadaju tom haosu.

I Steva ih je video.

„Ta priča mi je i dan danas u sećanju ostala. Ja sam samo prošao kroz aerodrom, video sam dečaka i devojčicu kako stoje sa strane sa par kesa u rukama, ona je imala 11, 12 godina, a on je bio još mlađi. Prolazio sam kroz masu koja je čekala u avion da uđe. Kroz tu gomilu ljudi oni nisu imali šansu da se probiju i da dođu do aviona. Prišao sam i pitao devojčicu – a šta vi čekate. Ona je stidljivo rekla – da uđemo u avion.“

Zastao je.

„Kad sam pitao gde su im roditelji, rekli su da im je mama umrla, a tata ostao na ratištu. Tog momenta u meni je nešto puklo, uzeo sam dečaka u naručje sa kesom, devojčicu za ruku.“

Ali ni tada nije bilo lako.

„Prvo je bio problem na ulasku u avion, zastavnik koji je smeštao putnike rekao je – gde ćeš sa njima, vidiš da nema mesta. Tog momenta je meni pukao film i reagovao sam malo kako ne treba.“

Jer u tom trenutku, za Stevu nije bilo pravila. Nije bilo reda. Nije bilo „nema mesta“.

Bila su samo deca koja nemaju nikoga.

I čovek koji je odlučio da ih neće ostaviti.

Dečak iz Banata i prvi susret sa čeličnom pticom

Priča o Stevi Popovu ne počinje u Sarajevu, niti 1992. godine. Počinje ranije, bez pompe – onako kako počinju stvari koje kasnije postanu velike.

Bio je dečak iz Izbišta, prašnjave banatske ravnice.

„Jedva da sam imao desetak godina. Tada sam prvi put video avion. Nekoliko nas dečaka, u kratkim, često kaljavim pantalonama, bosi, jurili bismo da vidimo avion, posebno pilota“, priseća se u knjizi Miroslava Stefanovića Prostranstvo, plavo Popov: Steva.

Sve je počelo kad je šetao Miletićevom ulicom i ugledao plakat za upis u aeroklub u Čeneju. Padobranci, piloti, jedriličari. Skeptičan, šesnaestogodišnji Steva odmahnuo je rukom i krenuo dalje… ali se, setivši se svih trenutaka iz detinjstva, vratio i pročitao plakat ponovo.

"Možda ste već čuli za priču kako je neka žena sa dvoje dece, silnim torbama, u opštoj gužvi na aerodromu uspela da dođe do aviona. 'Kikašom' je stigla u Batajnicu i onda shvatila da joj nema jednog deteta. Steva Popov, kad se ponovo vratio u Sarajevo, sam je išao po prepunoj pristanišnoj zgradi i tražio dete. I našao ga," ispričao je Mile Jovičić.

Za tren oka našao se u JAT-u, u kapetanskoj uniformi. Proputovao je svet uzduž i popreko, stvarajući karijeru veću od života. Oduvek je bio nemirnog duha – hteo je nešto više, nešto novo.

Beograd, Sarajevo i poslednji letovi

Beograd je bio baza. Sarajevo, mesto gde je svaki let mogao biti poslednji. Ali Steva je znao šta znači biti pilot. Znao je šta znači biti čovek.

Svaki put kad bi sleteo u Sarajevo, video je strah, krv i očaj. I opet bi se popeo u avion i vratio po još ljudi. Čak i kada su svi drugi mislili da je gotovo, on je leteo. Jer je živote drugih ljudi stavio ispred svog.

I nije ga interesovalo da li će iko da ga pohvali, da li će pisati članak ili dobiti medalju. Njegova medalja bili su život i radost 40.000 ljudi koje je izveo iz pakla.

Neki kažu: „Da je Steva bio Amerikanac, napravili bi filmove o njemu.“ 

Ali priča o njemu ne sme da nestane. Moramo da je pričamo, da je pamtimo, da kažemo deci i unucima – ovo je Steva Popov. Koji je znao da heroji ne traže aplauze, ali njihova dela žive zauvek.

Anegdota iz Stevinog pilotskog života ima toliko da bi mogla da se snimi ceo film, a jednu od najzanimljivijih pronašao sam na Redditu:

"Ja se ovoga na žalost ne sećam, ali mama mi kaže da kad sam bio mali često bih leteo s njom kad je radila za JAT, i obično bih sedeo u WC-u jer nije bilo mesta. Jednom kad smo leteli, Steva me je pozvao da sedim s njima u pilotskoj kabini. Najbolji upgrade koji ne pamtim! Gospodin i pravi heroj!"

Bio je pilot JAT-a, čovek koji je upravljao “karavelom”, a na interkontinentalnim letovima i čuvenim Boingom 707. Tokom osamdesetih godina postao je direktor letačke operative JAT-a, a imao je i tu privilegiju da leti i u vojsci kada je to bilo potrebno.

Podvig vredan divljenja – Sarajevo 1992.

Najveći herojski čin Steve Popova desio se u aprilu 1992. godine, dok je Sarajevo gorelo. Ljudi nisu znali gde im je dom, gde su ulice, gde granice, a rat je pretvarao grad u pakao. Steva je tada pilotirao avionom koji je postao karta za izlaz iz tog pakla – kargo Boing B-707, koji je JNA zaplenila na zagrebačkom aerodromu.

Ljudi su želeli da na bezbedno pošalju makar žene i decu, a avion je mogao da primi oko 600 ljudi. Tako je počela mesečna operacija spasavanja, o kojoj je svojevremeno pričao Milivoje Mile Jovičić, tadašnji direktor aerodroma Sarajevo:

"Tih dana JNA je počela da evakuiše porodice vojnih lica, a JAT-u i drugim prevoznicima bilo je zabranjeno da lete. Vojni piloti, videvši more naroda na aerodromu, tražili su od komande odobrenje da povezu te ljude i dobili ga."

U danu se vraćao po pet, šest puta u pakao Sarajeva, čak i po mraku. Na pistu je sletao prema obrisima okolnih brda i sećao se ljudi koji su sedeli na podu, sabijeni kao sardine, ali zahvalni što su pobegli daleko od rata.

Vernost i nepravda – 2004. godina

Nažalost, njegova vernost i herojski podvizi nisu bili nagrađeni. 2004. godine Steva je proglašen tehnološkim viškom u kompaniji JAT:

"Postao sam osoba koju narod poštuje. Nepoznati ljudi i danas mi zahvaljuju na podvigu. Međutim, preduzeće JAT nije cenilo moj profesionalni i plemeniti podvig, a ni moje pilotsko znanje. U 2004. proglašen sam tehnološkim viškom i otpušten. Preživeo sam potom operaciju raka na desnom bubregu jer nisam planirao da umrem. Otkaz mi je teže pao od bolesti", priznao je Popov u jednom intervjuu.

Njegova smrt je potresla sve koji su ga poznavali: 2015. godine u Rumi, ispred svoje supruge Snežane Jovanović Popov, Steva je izvršio samoubistvo. Preminuo je na putu do bolnice, u 68. godini.

Iz braka sa prvom suprugom Dušicom Popov ima sina Stevana i ćerke Vesnu i Ivu, a sa Snežanom ćerku Jelenu.

"Vrlo često dolazim prvi na avion i to jedno sat, sat i po pre putnika, pre svih... i vrlo često stanem ispod te grdosije i gledam... Razmišljam... Bože, je li moguće da je sve ovo u mojim rukama, ovo čudo, ovoliko tona gvozđa, da je to sve u mojim rukama i da to sve treba da ja držim pod kontrolom, da bude sve bezbedno i da se putnici osećaju prijatno i da ne bude straha i ako se neko plaši u avionu, da otvorim vrata, jer moja vrata od kabine su uvek bila otvorena i kod mene svaki putnik posebno, oni koje se plaše letenja, imali su priliku da dođu, da vide, da se upoznaju... Jer znate šta? Čovek se uvek plaši onoga što ne poznaje."

Njegova supruga, Snežana Jovanović Popov, kroz suze govori da je u poslednje vreme često pominjao kako mu ponestaje snage. Te reči, koje su tada zvučale kao umor, sada dobijaju mnogo teže značenje.

„Ranije je znao da kaže da će sam sebi presuditi onda kad više ne bude mogao... Ali niko nije verovao da će to zaista uraditi“, rekla je ona, pokušavajući da pronađe smisao u tragediji koja je ostavila prazninu koju ništa ne može popuniti.

Nepravde koje bole više od bolesti

Iako je u životu prošao kroz teške zdravstvene izazove, uključujući i borbu sa kancerom koju je dobio pre više od decenije, njegova supruga ističe da su ga možda još više bolele nepravde.

Jat Airways za njega nije bio samo posao – bio je drugi dom, mesto gde je proveo godine i gde je ostavio deo sebe. Odluka da bude proglašen tehnološkim viškom teško mu je pala.

Za čoveka koji je svoj identitet gradio kroz rad, kroz letenje i odgovornost, takva odluka nije bila samo profesionalni udarac, već i lični poraz.

„Mnogo ga je to pogodilo. Nije mogao da razume neke stvari, neke odluke...“, priča Snežana, naglašavajući da su se tokom godina nizale situacije koje su u njemu ostavljale trag, iako ih spolja nije uvek pokazivao.

Snaga koju je pronašao zbog ćerke

Dok je njegova supruga bila trudna, suočio se sa jednom od najtežih borbi – borbom za život. Imao je dve operacije i prolazio kroz period koji bi mnoge slomio.

Ali tada je, kako Snežana kaže, pronašao razlog koji ga je održao.

„Rekao je da želi da vidi svoju ćerku. To mu je dalo snagu da izdrži“, priseća se ona.

I zaista, uspeo je. Pobedio je bolest, vratio se životu i nastavio dalje – jači, odlučniji, posvećen porodici. Upravo zato današnja tragedija deluje još neshvatljivije – čovek koji je jednom uspeo da pobedi i ono najteže, na kraju nije uspeo da pobedi sebe.

Pored pilotske karijere, Popov je bio i čovek ideja. Njegova velika želja bila je da se sportski aerodrom u Čeneju kod Novog Sada osposobi za komercijalne letove. Godinama se borio za tu zamisao, verujući da Novi Sad zaslužuje više, da može više.

Ali borba za ideje često ume da bude iscrpljujuća, naročito kada nailazi na prepreke i nerazumevanje.

„Nije mu bilo lako. On je verovao u to svim srcem“, kaže njegova supruga, dodajući da je bio čovek koji nije znao da odustane, čak i kada je bilo najteže.

Oni koji su ga poznavali pamte ga kao čoveka velikog srca. Pomagao je drugima, učestvovao u humanitarnim akcijama i nikada nije okretao glavu od tuđe nesreće.

Za svoja dela dobio je brojna priznanja, među kojima mu je posebno značila Oktobarska nagrada Novog Sada. To priznanje za njega nije bilo samo nagrada, već potvrda da je njegov trud imao smisla.

Ipak, često se dešava da ljudi koji najviše daju drugima, najmanje govore o sopstvenim borbama.

Trenutak koji je promenio sve

Najpotresniji deo ove priče ostaje onaj koji niko nije mogao da predvidi.

Prema rečima njegove supruge, tog dana nije bilo svađe, niti bilo kakvog nagoveštaja da će se dogoditi tragedija.

„Sedeli smo zajedno, sve je bilo u redu... a onda je u jednom trenutku izvadio pištolj i pucao sebi u glavu“, izjavila je u šoku.

Taj trenutak, koji je trajao svega nekoliko sekundi, zauvek je promenio živote svih koji su ga voleli.

Njegov sin kroz bol priznaje da ne zna zašto je njegov otac doneo takvu odluku.

„Izgubio sam oca, i to je jedino što sada znam“, rekao je, jasno pokazujući da postoje rane na koje nema odgovora.

Da li je bolest ostavila posledice, da li su nepravde bile preteške, ili je u pitanju bila borba o kojoj niko nije znao – pitanja ostaju otvorena.

Ovo nisu samo sećanja jednog pilota. Ovo je slika vremena u kojem je jedan čovek odlučio da bude veći od svega što se dešava oko njega. I zato njegova priča ne sme da se zaboravi. Jer dok god je pričamo, on da leti.

Stil /  Radio 021 / Stela Čejvan - deo teksta / Milan Đukić