Lidiju je sa 15 godina majka iz ratnog Sarajeva ispratila kod bake: 3 godine ni traga ni glasa, a onda se šokirala njenim pozivom sa psihijatrije

Rat u Bosni i Hercegovini nije bio samo politički i teritorijalni sukob – bio je i lična tragedija miliona ljudi. Mnogi su morali da napuste svoje domove, porodice i život koji su poznavali, i da se suoče sa neizvesnošću i strahom od budućnosti. Lidijina priča je jedna od tih mnogobrojnih sudbina, koja oslikava kako rat može oblikovati život mlade osobe i njen emocionalni svet. Kroz njene reči, vidimo kako anksiozno-depresivni poremećaj i sećanja na detinjstvo u ratu isprepliću hrabrost, nesigurnost i porodičnu odanost.

"Ja sam Lidija i bolujem od anksiozno depresivnog poremećaja. Odrasla sam u Sarajevu i imala sam 15 godina kada je tamo počeo rat. Te godine je počeo rat u Bosni, ali je početkom aprila počeo u Sarajevu. Na kraju su roditelji odlučili da će mene da pošalju kod babe na selo u Hrvatsku, a da će oni da ostanu tu do kraja rata."

Lidijino detinjstvo u Sarajevu bilo je prekinuto iznenada, ratom koji je doneo neizvesnost i strah. Iako je sama Lidija bila relativno mirna i hrabra, odluka roditelja da je pošalju kod bake u Hrvatsku označila je početak perioda velike neizvesnosti i emotivne distance.

Odlazak iz Sarajeva, strah i neizvesnost

"Odlazak je bio dosta buran. Mi smo odlazili nekim poslednjim komvojem iz Sarajeva, sledeći je išao posle godinu i po dana. Spakovali smo samo najosnovnije stvari i bili uvereni da će rat da traje dve nedelje. Mama je pratila mene i sestru, a tata je ostao kod kuće. Mama nas je predala ljudima koji su bili zaduženi za organizaciju prevoza, a ona se vratila kući. Mi nakon toga tri godine nismo čuli ništa o roditeljima. Mi zapravo nismo znale da li se ona živa vratila kući taj dan."

Odlazak je bio emotivno turbulentan. Iako Lidija nije osećala strah po pitanju samog transporta, najviše ju je brinula neizvesnost da li će ikada više videti roditelje. Troipogodišnja odsutnost i potpuna izolacija od porodice oblikovali su njenu ranu nesigurnost i osećaj napuštenosti.

Lidija opisuje kako je konvoj išao od Sarajeva do Kiseljaka, gde su putnici bili podeljeni: jedni su odlazili za Hrvatsku, a drugi za Nemačku. Sa Lidijom je išla njena starija sestra, koja je imala 22 godine. Njihova destinacija bila je baka na selu blizu Varaždina, mesto koje je predstavljalo sigurnost ali i potpuno novu sredinu.

"Ja sam za to vreme završavala osnovnu školu i kretala u srednju. Iz tog perioda se najviše sećam svoje nesigurnosti i straha, neizvesnosti. Imala sam jako malo motivacije za nastavak školovanja. Ona se u međuvremenu desilo da je moja sestra 1999. upisala fakultet i otišla za Austriju. I tu smo se nas dve razišle."

Život u Hrvatskoj

Dolazak u Hrvatsku donosi sa sobom niz novih izazova – prilagođavanje novoj sredini, školovanju i životu daleko od roditelja. Lidija ističe nedostatak motivacije za školu i stalnu nesigurnost koja je pratila njen svakodnevni život. Sestre su se morale osloniti jedna na drugu, ali udaljenost zbog fakultetskog putovanja starije sestre dodatno je naglasila osećaj izolacije.

Rani susret sa anksioznošću

Rat u Bosni i Hercegovini ostavlja duboke tragove na svakom detetu koje ga doživi. Lidijina priča oslikava kako rat, odvojenost od porodice i neizvesnost utiču na psihološko zdravlje mladih ljudi. Njena iskustva tokom adolescencije predstavljaju složeni splet osećanja – straha, tuge, nesigurnosti i samoće – koji je u njenom slučaju kasnije definisan kao anksiozno-depresivni poremećaj.

Lidija se seća tog velikog osećaja nelagode koji je kasnije uspevala da identifikuje kao anksioznost. Međutim, tada nije znala o čemu se radi i zna da se budila u lošim stanjima.

"Puno sam brinula, često sam plakala. Stalno sam gledala dnevnik i brinula i pratila kad će taj rat da se završi. Nisam imala sa kim da razgovaram niti da podelim brigu. Imala sam jedino sestru koja je otišla, pa se nisam mogla čuti sa njom telefonski. Ja sam posle njenog odlaska imala svojevrsni slom živaca, danas bih tako mogla da ga nazovem."

Ovi trenuci pokazuju kako rani stres i trauma mogu da se manifestuju kroz fizičke i emocionalne simptome – plakanje, stalnu zabrinutost i osećaj unutrašnje napetosti, bez mogućnosti da se iskustva podeli sa bliskom osobom.

Gubitak podrške, sestra koja odlazi

Za Lidiju je bio posebno bolan način na koji je njena sestra otišla i razdvojila se od nje u najtežem momentu. Ta razdvojenost dodatno je pojačala osećaj izolovanosti i straha od nepoznatog.

"Ujak i ujna su jedan dan došli kod bake i rekli - ako sada ne kreneš sa nama u Austriju zatvoriće se granica, onda više nećeš moći ni da dođeš. Naprasno je odlučila da krene, nisam stigla ni da se priviknem na tu situaciju. Sposnaja da sam ostala sama dovela me do bolesti, visoke temperature, doktori nisu mogli 3 dana da mi skinu temperaturu. MIslim da čoveku najteže padne kad u nekom momentu pomisli da je sam. To mi je dodatno otežalo situaciju."

Odlazak sestru i prisilna razdvojenost Lidiji su donele ne samo emotivnu bol, već i fizičke posledice – bolest i povišenu temperaturu, što pokazuje koliko psihološki stres može direktno uticati na telo.

Lidijin odnos sa bakom dodatno je komplikovao njen emotivni razvoj. Baka je bila u penziji i suočavala se sa svojim strahovima i ograničenjima, što je rezultovalo strogošću i niskom tolerancijom za Lidijino ponašanje.

Lidija opisuje kako su finansijske poteškoće, svađe i nesklad dodatno otežali njihov odnos. U adolescentnim godinama, kada je potrebna podrška i razumevanje, Lidija je umesto toga dobijala strah i rigidne granice, što je pojačavalo osećaj nesigurnosti i usamljenosti.

Sve ove situacije – razdvojenost od porodice, odlazak sestra, prisilni prelazak u novi životni kontekst i nesklad sa bakom – oblikovale su Lidijinu ranu anksioznost i nesigurnost. Njena iskustva pokazuju koliko je emocionalna stabilnost mladog čoveka zavisna od sigurnih i podržavajućih odnosa u najosetljivijim godinama.

Traume detinjstva i put ka ličnom razumevanju

Detinjstvo provedeno u ratnim okolnostima oblikuje osobu na dubokom nivou. Za Lidiju, iskustvo odvajanja od roditelja, preseljenje kod bake i suočavanje sa nesigurnošću tokom adolescencije stvorilo je temelje za razvoj anksiozno-depresivnog poremećaja, ali i za njenu sposobnost da razume i kontroliše sopstvene emocije. Njena priča oslikava kako se mlada osoba u složenim i traumatičnim okolnostima uči snalaženju, prevazilaženju i održavanju bliskih odnosa uprkos udaljenosti i emocionalnim izazovima.

Konflikt sa bakom, strogoća i kompromis

"Na kraju se ispostavilo da ja nisam bila problematična, a da ona nije uspela da izgura do kraja tu svoju strogoću. Pa smo se na kraju uspele dogovoriti. Okolnosti su takve da ni njoj nije bilo lako sa mnom. Sa sestrom sam se viđala vikendima, kad smo uspevale da se organizujemo, išla sam kod nje. Sa njom sam ipak uspela da održim blizak odnos. Tek u drugom srednje sam uspela da se socijalizujem.

Lidija opisuje proces prilagođavanja na odnos sa bakom, koji je bio izazovan zbog stroge vaspitne filozofije i finansijskih teškoća. Iako su postojale tenzije i nesporazumi, Lidija je pokazala emocionalnu fleksibilnost i sposobnost da pregovara i pronađe kompromis. Održavanje bliskog odnosa sa sestrom takođe joj je pružalo emocionalnu podršku i vezu sa porodicom, što je bilo ključno za njenu socijalizaciju kasnije tokom srednje škole.

Dugotrajna odvojenost i razvijanje kontrole

Kako se dugo nije čula sa roditeljima, osećaj napuštenosti i nesigurnosti polako je popuštao, ali je ostavio duboke psihološke tragove. Lidija je razvila mehanizme kontrole da bi se nosila sa neizvesnošću.

"Kako su prolazile godine, a da se nisam čula sa roditeljima, nekako sam prihvatala situaciju, kako god da je, ja to moram da prihvatim. Tako su prolazile godina za godinom, a ja sam ubrzo shvatila da sam zbog te situacije u životu počela da kontrolišem stvari. Sve vreme sam morala da budem u nekoj kontroli, da pazim na sebe, da pazim da ne upadnem u loše društvo, da pazim šta ću sa novcem... Sve je bilo u cilju izgradnje a ne destrukcije."

Ova izjava ilustruje kako Lidija u najosetljivijim godinama razvija sposobnost samoposmatranja i samokontrole, što je zaštitni mehanizam koji joj omogućava da izbegne destruktivne obrasce ponašanja, ali istovremeno predstavlja i teret, jer stalna kontrola može ograničiti spontanost i socijalnu lakoću.

Prvi susret sa roditeljima nakon rata

Nakon dugih godina odvojenosti, Lidija se prvi put čula i susrela sa roditeljima, što je izazvalo mešavinu olakšanja i emocionalne konfuzije.

"Kad sam se prvi put čula sa roditeljima razgovor je bio jako kratak. Kako ste, kako ste vi, dobro smo, čujemo se uskoro... Ona je neko javio za Vaskrs 1995. da je mama izašla iz Sarajeva i da dolaze. Oboje su se promenili kad sam ih videla. Tata je bio depresivan i odsutan, nezainteresovan za okolinu. Ali je on i pre rata bio depresivan. Nisu hteli da mi pričaju šta su tamo proživeli, ta tema je bila zatvorena. U jednu ruku osećali smo se kao da se nikad nismo ni rastali, a u drugu ruku i ja sam imala neku svoju dinamiku i bilo mi je teško da se vratim na staro."

Ovaj susret pokazuje koliko rat i dugotrajna separacija utiču na dinamiku porodičnih odnosa. Roditelji, i sami traumatizovani, nisu mogli da podele svoja iskustva, što je Lidiji otežalo proces emocionalnog ponovnog povezivanja. Istovremeno, ona je već izgradila sopstvenu emocionalnu strukturu i navike, što je činilo povratak na “staro” složenim i izazovnim.

Kroz sve ove događaje – od stroge bake i konflikata, preko dugotrajne odvojenosti od roditelja i brige za sestru – Lidija je razvila unutrašnju snagu i otpornost. Njen fokus na kontrolu i samopomoć bio je odgovor na nepredvidivu okolinu i nesigurnost. Iako su okolnosti bile teške, ona je uspela da održi bliske veze sa sestrom i da u kasnijim godinama stekne sposobnost socijalizacije i emocionalne stabilnosti.

Nakon ratnih godina i svih potresa koje je njihova porodica preživela, ostali su da žive u malom selu kod Varaždina. Baka i deda, stubovi tog doma i ljudi koji su ih držali na okupu, vremenom su preminuli, ali je porodica ipak nastavila da živi u njihovoj kući, pokušavajući da očuva kontinuitet i mir koji je taj dom predstavljao. Međutim, 2013. godine sudbina je ponovo pokazala svoju surovost — Lidijin otac je preminuo, a time je za nju nestao i poslednji osećaj sigurnosti u toj kući. Ubrzo se iselila, ostavljajući za sobom zidove koji su pamtili i bol i radost, ali više nije mogla da ostane tamo.

Veliki stres koji se godinama gomilao nije prošao nezapaženo. Naprotiv, vrlo brzo joj se vratio kao bumerang.

„Bila sam prepuna svojih anksioznosti i strahova“, priznaje.

„Radila sam sve što mi se nudilo — fizičke poslove u fabrici, konobarisanje, povremene poslove koje bih uhvatila u hodu. Samo da preživim, da ostanem na nogama. Sa zakašnjenjem sam upisala fakultet, Ekonomski, jer sam oduvek želela više od života, ali su prilike uvek bile protiv mene.”

Iako je javnosti poznata kao spisateljica, njena putanja do toga bila je sve samo ne jednostavna. Godinama je bila u dugoj vezi — dvadeset godina zajedničkog života, ljubavi i navika — da bi se sve raspalo gotovo preko noći. Ostala je ponovo sama, baš kao nekada, u vreme rata, kada je imala osećaj da je odvojena od ostatka sveta i prepuštena sebi. Tada su se ponovo javili isti oni stari, potisnuti osećaji: nesigurnost, nemir, strahovi koji su pretili da je progutaju.

Kao da ni to nije bilo dovoljno, na poslu je doživela „burnout“ — potpuni emocionalni i fizički krah. Tek tada je shvatila koliko ju je prošlost oblikovala i koliko se toga sručilo na nju odjednom.

A onda je stigla i pandemija. Haotično vreme, obaveza selidbe, dolazak u Zadar — veliki, gust grad sa intenzivnim saobraćajem, bučniji i užurbaniji od svega na šta je bila navikla. Sve to zajedno dodatno je uzdrmalo njenu psihu.

Kako je završila u mentalnoj bolnici

„Javila sam se psihijatru, prepisao mi je lekove, ali na mene više nisu delovali dobro. Tad sam završila u mentalnoj bolnici“, seća se bez zadrške. Kada se to dogodilo, nije želela da krije. Donela je odluku — reći će svima, otvoreno, bez srama. Tako su njene kolege sa posla odmah znale. Podrška je bila iznenađujuće snažna i iskrena — svi su reagovali dobro, svi osim majke i sestre. Njih je, kako kaže, „dotukla“ vest da im se javlja iz psihijatrije.

„Ali sam im objasnila da nije to toliko strašno koliko one misle. Da postoje trenuci kada čoveku samo treba stručna pomoć, i da je to u redu. Trebalo mi je vremena da i same u to poveruju. Provela sam tamo punih šest meseci i to je za mene bilo isceljujuće.”

Stil / Jutarnji list