Kada čovek malo stane na noge, uštedi neki novac, kupi bolji auto, useli se u veći stan ili kuću, onda polako krene da potiskuje ono odakle je došao. Nostalgične misli zamene praktična razmišljanja, a poreklo počne da se zaboravlja. Ili se bar trudimo da ga zaboravimo, kao da to može.
Jednog dana, moja prijateljica Sanja, dok je bila u poseti ćerki u Hagu, izašla je malo da protegne noge. U žurbi je zaboravila upaljač. Prilazi jednom kombiju pored puta, gde su sedeli radnici. Bili su iz Bugarske. Prilazi im i pita da li može da pozajmi upaljač.
– "Naša li si?", upitaju je oni sa blagim osmehom.
– "Naša, naša, nego šta!", nasmejala se Sanja. I zaista, delimo mi taj neki zajednički jezik i mentalitet. Možda su oni rođeni tamo negde, možda nikada nisu ni kročili u zemlju iz koje smo mi došli, ali se prepoznamo. Kao da nas ta sličnost u jeziku i ponašanju uvek iznova poveže.
Ja i dalje ostajem onaj stari "naš". Nepopravljiv. Iako vreme i okolnosti menjaju mnogo toga, duša nekako ostane ista.
Faze života u tuđini
Prva faza kada dođeš u stranu zemlju je faza neverice i tihe panike. Ne znaš ništa, sve je novo, sve je strano. Samo razmišljaš kako da preživiš dan. Kako da se snađeš. Nema tu mnogo filozofiranja – to je faza čiste letargije, zbunjenosti.
Zatim dolazi faza traženja boljeg posla. Rintaš od jutra do mraka, prihvataš sve što se nudi – legalno ili nelegalno, uz pomoć socijalne pomoći ako zatreba – i ne stižeš ni da se zapitaš ko si više: da li si njihov ili naš.
Kada dođeš do neke stabilnosti, kada sebi i porodici omogućiš bolji život – kada kupiš taj auto, kada se preseliš u veći stan ili kuću – tada ti se promeni pogled. Počinješ da se diviš redu i uređenosti nove zemlje. Naučiš jezik, više ne moraš da vodiš decu kao prevodioce u opštinu ili kod lekara. Počneš da osećaš da se sve poklopilo. Da si konačno "svoj na svome".
Ipak, u tim svakodnevnim situacijama, kao što su odlazak u prodavnicu, kupovina luka ili jaja, ili traženje čačkalice u restoranu – shvatiš koliko ti jezik znači. Tih devedesetih nije bilo ni telefona ni Google prevodioca. Sve se radilo gestikulacijom, i po tome sam prepoznavao "naše" – po rukama koje mašu dok pričaju.
To nije ona strastvena južnjačka gestikulacija, već govor očaja, pokušaj da te neko razume.
Novi život – ali po koju cenu?
Naučiš jezik, deca ti krenu u školu, prilagode se, briljiraju. Počneš da veruješ da je to to. Novi život. Jedan moj zemljak mi je tada rekao:
"Zahvalan sam Holandiji na svemu što mi je pružila. Da treba, sutra bih obukao uniformu i ratovao za nju."
Ali život te neprestano baca iz jedne faze u drugu. Vreme prolazi, deca porastu, ulaze u ozbiljne veze, planiraju svoje živote. Ti izgubiš posao, energija više nije ista. Shvatiš da su ti deca sada više njihova nego tvoja. I taj isti zemljak mi onda reče:
"Sve mi je Holandija dala… ali mi je uzela decu."
I tada počinju da te "žuljaju" stvari koje ranije nisi ni primećivao. Klima, hrana, ljudi. I pre svega – mentalitet.
Razmišljaš o povratku, ali žena neće ni da čuje. Kaže:
"Deca su ovde, šta bismo mi tamo?"
I znaš da je u pravu. Navikneš se na čiste bolnice, uređene ulice, na sistem koji funkcioniše. Ali... ipak ti fali nešto. Fali ti tvoje.
Tada počneš da tražiš samo "naše". Ne pitaš koje su vere, koje nacije, koje obrazovanje. Samo da su naši.
Ko su naši?
Neko sadi raštan na terasi. Neko donese kamen iz rodnog sela da u njega kiseli kupus. Neko donese bršljen jer mu je lepši od bilo kog cveta. Neko čuva djedov sat, neko u tišini plače gledajući u njega.
Zanimljivo je to... često po kućama naših ljudi vidim kamenje doneseno iz Crne Gore, Hercegovine, Dalmacije. Sa Dinarskih planina. Ali još nisam video da je neko poneo zemlju iz ravne Slavonije, Šumadije ili Banata. Kao da što su veće muke iz kojih si potekao, to i nostalgija ima dublji koren, dublji smisao. Postaje bajka, mit, priča koja se prenosi.
Poslednja faza – groblja naših
Kad više nemaš ni snage ni volje da se boriš, tražiš "naše" po grobljima.
Grobovi naših ovde su puni. Rasuti po Evropi – od Đevđelije do Triglava. Kad ih obilazim, obuzme me tuga. Tuga za raseljenim grobovima, možda više nego za raseljenim ljudima.
Nadam se, kad stignu tamo gore, da su barem tamo – svi naši.
Setim se kako je Balašević rekao jednom na koncertu: „Slovenija nije moja dežela, ali je moj Brane Oblak.”
I ja dodajem: moji su i Bojan Križaj, i Borut Petrič, i onaj srebreni Jure Franko.
Dok obilazim ta tuđa, a opet naša groblja, mislim u sebi: nisu ove zemlje moje domovine, ali moji su Hajro, Adnan, Ante, moji su i Nijaz, i Mate, i Branko, i Rade, i Mire, i Selme...
Ne može mi niko uzeti sve te kafe koje sam s njima popio. Oni su u mojoj duši. Ispred Johana, Hansa, ili Jana.
Moji su – čak i ako ja više nisam njihov.
Valentin Matić
Stil / Politika
