Đorđe Petrović rođen je u selu Viševac kod Rače Kragujevačke, a zanimljivo je da oko dana njegovog rođenja postoje broja sporenja jer nije zabeležen niti je kasnije, od njegovih savremenika, zapisan. U određivanju njegovog godišta luta se čitavih osamnaest godina, od 1752. do 1770. godine. Rođen je kao jedno od sedmoro dece Petronija (nadimak Petar) i Marice Živković, veoma siromašnih ljudi, koji su se posle Kočine krajine nastanili u Topoli. Prezime Petrović dobio je upravo po nadimku svoga oca.
Kao dete se isticao nesvakidašnjom hrabrošću, ali bio je preke naravi. Nije bio u prilici da se školuje, pa je tako ostao nepismen. Kao dečak je radio teške poslove i nadničio kod imućnijih Srba i Turaka. Kasnije se odmetnuo u hajduke i vrlo brzo se nametnuo kao vođa hajdučke družine.
Kao odgovor na tursku seču knezova Srbi su 1804. su podigli ustanak, a predvodio ih je upravo Đorđe Petrović Karađorđe, svoj nadimak dobio je zbog svog mračnog izgleda i crnih očiju, kao i zbog svoje teške naravi.
Vuk Karadžić opisivao je Karađorđa i rekao je da je imao veliki nos po kome ga je bilo lako prepoznati. Takođe navodi da je srpski vožd imao visok, piskutav i baršunast glas, koji je vrlo verovatno uništio konzumacijom rakije. Ali postoji anegdota da su Rusi pri prvom susretu bili oduševljeni njegovom visokom pojavom i telesnom građom, a da su se razočarali kada je progovorio.
Po prirodi bio je strog čovek, preke naravi, spreman da lako ubije za bilo kakav prekšaj, čak i najbližu rodbinu. Ta prekost i surovost ulivala je strah kako Turcima, tako i Srbima, odvraćajući ih od bilo kakve namere da se mire sa Osmanlijama, i primoravala ih na poslušnost.
Da mu nadimak Kara ( crni ) Đorđe nije uzalut dat, dokazuje i činjenica da je srpski vožd ubio svog oca, jer je porodicu, koja je od Turaka pobegla u Srem, nagovarao da se vrati i služi Turcima. Kasnije je od pravoslavnih sveštenika tražio oproštaj za oceubistvo i dobio ga.
Njegova preka narav došla je opet do izražaja u porodici 1806. godine, kada se ispostavilo da je Karađorđev brat Marinko bio sklon mnogim ispadima, optuživan je za tuče, krađe i nasilno ponašanje. Ali kap koja je prelila čašu, prema istoričarima, bio je događaj u kojem je Marinko obeščastio jednu devojku. Karađorđe je tada presudio i svom bratu Marinku, koga je obesio.
To ga je kasnije možda i koštalo, jer za njegovo ubistvo odgovoran je niko drugi do njegovog kuma. Naime Knez Miloš Obrenović, zajedno sa još jednim Karađorđevim kumom Vujicom Vulićevićem, pripremio je ubistvo.
Miloš nije želeo nove borbe, a Karađorđev povratak u Srbiju, pošto se nakon ustanka sklonio u Austriju i Rusiju, nosio je opasnost od izbijanja novih sukoba, ali i preuzimanja vlasti.
Tako je kada je Karađorđe 25. jula 1817. zaspao u kolibi u selu Radovanju kod Velike Plane, Vujičin čovek Nikola Novaković, čijeg je brata Karađorđe ubio tokom ustanka, udario tupim delom sekire u glavu, kažu istoričari. Karađorđu je odsečena glava i poslata sultanu u Carigrad.
Njegovu glavu Novaković je odsekao jataganom i skinuo mu odela, pa sve skupa sa Karađorđevim ruskim Ordenom Svete Ane i 4.000 dukata koliko su imali kod sebe, stavio u bisage te predao Vujici Vulićeviću koji je sve predao Pavlu Lisoviću koji je sve predao Milošu koji je tu noć proveo na kolenima i u molitvama pred odsečenom glavom, postavljenom u tanjir na visokom tronošcu pred upaljenim kandilom, kažu, neprestano ponavljajući: „Oprosti, kume Đorđe! Oprosti, gospodaru!“.
Glava je sutradan otišla Marašli Ali-paši u Beogradsku tvrđavu i po jednoj verziji on je naredio da joj se odere koža, da se preparira (zapravo napuni slamom i pamukom) i da se glave otpremi sultanu.
Po drugoj verziji, pak, Ali-paša je vratio glavu Milošu i rekao mu da se on time pozabavi. Ovaj je onda navodno angažovao nekog kasapina koji je kožu sa glave odrao u podrumu kneževog ondašnjeg beogradskog konaka, „i od straha je, radeći taj posao, drhtao“. Međutim, uhvatila ga groznica pa je otišao kući, a predanje, kome ne treba slepo verovati, kaže da je nedugo potom umro. Posao je (opet navodno) dovršio neki Pera ćurčija, a u tefteru za 1817. godinu (da li Miloševom ili turskom, ne znamo pouzdano) upisano je ovo: „Za Kara Đorđevu glavu 35 groša“.
Nakon ubistva, Vujica Vulićević je sagradio crkvu brvnaru, nazvanu u narodu pokajnica.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
