Prošlo je ravno 78 godina od kako je streljan Benito Musolini zajedno sa njegovom ljubavnicom Klarom Petači. Njihova tela su prebačena u Milano i obešena na javnom trgu gde su kamenovana, pljuvana i ismevana.
Ali kako je došlo do toga da Musolini završi tu gde je završio? Počnimo iz početka...
"Musolini je kao kristalna čaša puna opojnog vina. Ne želite potraćiti ni kap, a ne želite, iz straha da vam se ne prolije, ni ispiti sve odjedanput. U tom vinu, u tom prijateljstvu, želite uživati kao gurman, svim osećajima", egzaltirano je o italijanskom vođi Benitu Musoliniju pisala holandsa spisateljica Elen Forest, jedna od nebrojenih uglednih evropskih dama koje su ga posećivale u rimskoj palati Venezia dok je bio na vrhuncu moći, i političke, a i one prozaičnije.
Nema žene koju nije očarao, pogotovo svojim očima koje su bile poput vučjih, piše Dajan Dukret u knjizi "Žene diktatora". Pa je tako princeza Paula de Saks-Holstein posle susreta s njim govorila da "muškarac koji se tako smeši ne može biti zao", još jedna spisateljica, Margarita Facini, uporedila ga je sa Napoleonom, piše Jutarnji.hr
Ukradena čast
Međutim, trebalo je proći mnogo vremena da Benito Musolini postane uspešan kod nežnijeg pola, nije to baš oduvek teklo glatko, čemu je, izvan svake sumnje, ponajviše doprinela njegova filozofija koja se najočiglednije odlikuje u rečenici: "Masa, kao i žena, stvorena je da je silujete".
Prvo značajnije odbijanje dobio je početkom dvadesetog veka od stanovite Vitorine, sestre svoga školskog kolege. Zavodio ju je polagano, temeljno i nežno, pismima punima žara i buketima ljubičica, ali kada je kucnuo čas da te pripremne radnje konkretizuje licem u lice, mladi se Benito naprosto smrznuo. Dočekao ju je pred ulazom zgrade u kojoj je radila, ali je ostao nem. Pokazalo se da je Vitorina imala sreće, jer je otprilike u isto doba, 1901, u svom rodnom selu Doviji Benito Musolini pokazao dijametralno suprotnu narav svoga ljubavničkog karaktera. Zaljubio se, naime, u svoju mladu komšinicu Virdžiniju B. i kada je selo jednom prilikom bilo prazno, Musolini je zaskočio nesretnu devojku. "Uhvatio sam je na stepenicama. Gurnuo sam je u ugao, iza vrata, i obljubio sam je. Pridigla se, plačna i ponižena, i izvređala me kroza suze. Rekla je da sam joj ukrao čast. Ne poričem. Ali o kojoj mi to časti govorimo?"
Musolini je, inače, izgubio nevinost godinu ranije, i to za novac. Prijatelj Benedeto Čeli odveo ga je u Forli, u četvrt prostitutki, a kako nisu imali mnogo novca, javna kuća koju su odabrali bila je, najblaže rečeno, nižeg ranga.
Kao 18-godišnjak (rođen 29. jula 1883. godine u mestu Dovia di Predapio, u pokrajini Emilia Romanja, kao sin kovača i učiteljice) Benito Musolini planirao je pobeći iz rodnog kraja. Nakon gimnazije upisuje visoku školu za učitelja. U februaru 1902. stvarno se i zapošljava kao učitelj u susednom selu i počinje se oblačiti isključivo u crno, nosi šešir širokog oboda i dugački plašt. Ženama se to svidelo, primetio je. Bežeći od skromnog učiteljskog života (a i moguće regrutacije), Musolini odlazi u Švajcarsku, gde živi kao lutalica, spava ispod mosta i preživljava od nadničarskih poslova. Pošto se uklopio među useljeničke sindikaliste, pojavio se 1904. na 33. godišnjicii Pariske komune u Lausani, gde je govor držala Anđelika Balabanova, strahovito obrazovana 36-godišnja Ukrajinka, plemkinja poreklom i komunistkinja izborom. Iako je na tom skupu bio i Lenjin, Anđeliku je fascinirao jedan drugi muškarac.
Pretnje revolverom
"Prvi sam put videla ljudsko biće tako bednog izgleda. Kaže da je socijalista, ali čini mi se da o socijalizmu ne zna mnogo".
Balabanova postaje njegova mentorka, a kada Musolini nakon dve i po godine samoizgnanstva odlučuje poći natrag u Italiju. godine 1912. izborio se za mesto urednika lista Avanti, dnevnih novina italijanske Socijalističke partije, ali posao nije prihvatio dok nije dobio garanciju da će mu Anđelika biti zamenica.
U međuvremenu, zavešće i devojku koja će mu postati zakonita supruga, Rakel Gvidi. U jesen 1909., nakon što se nekoliko meseci bezuspešno udvarao maloletnoj Rakel koja je radila u gostionici njegova oca, gde je svima pokazivala "svoja veličanstvena prsa", odlučio je isforsirati njenu neodlučnost.
"Ako me ti ne želiš, baciću se pod tramvaj". Potom je sličan argument upotrebio s Rakelinom majkom: "Vidite ovaj revolver, gospođo Gvidi? Ako me Rakel opet odbije, jedan je metak za nju, a pet za mene. Pa, birajte!". Iako se silno trudio dobiti Rakelinu ruku, tvrdio je da je nije voleo.
"Za nju gotovo nikad nisam imao ljubavi. Samo telesnu privlačnost. Jer je bila lepa devojka, sočna, dobro građena i, kako se ono kaže, fin komad žene. Nikad među nama nije bilo ni razumevanja ni komunikacije.”
Požrtvovna Desler
Musolini je 1909. u Trentu imao kratku vezu s Austrijankom Idom Delser. Obožavala ga je do te mere da se na jednom putovanju bacila na njega da ga zaštiti od bodeža militantnog socijaliste. Kad je Musolini osnovao Il Popolo d’Italia, nedostajalo mu je novca, pa je Ida prodala sav nakit, dala svoj salon lepote i preselila se iz stana u sobu. "Ben" joj je zauzvrat obećao da će uskoro doći da živi s njom, a tada je saznala da je već zauzet. Njihovo dete, Benito Albino, rodilo se dok se borio u Alpama, a dok je bio u bolnici zbog tifusa, Ida mu je došla u posetu i pokazala mu dete.
Benito je morao odlučiti - obožavateljka iz Austrije ili devojka iz njegova kraja. Pa je tako naposletku u vojnoj bolnici u Trevigliju 16. decembra 1915. održan službeni obred civilnog venčanja Rakel Gvidi i Benita Musolinija.
Ida stvar vodi pred sud i zahteva da prizna i sina, na šta Musolini pristaje. Besna Ida počela se vlastima predstavljati kao gospođa Musolini i dobija alimentaciju od 200 lira. Nije popuštala i Musoliniju nije uspelo da je ućutka sve dok nije došao na vlast, a tada je uspeo da dobije dijagnozu koja tvrdi da je umobolna pa su je zatvorili u bolnici u Veneciji. Tamo je i umrla 1937, urezujući ime bivšeg ljubavnika u zidove.
Venecijanka Margerita Sarfati već od 1912. godine nametnula se kao autor u Musolinijevom listu, a ubrzo i kao njegova ljubavnica. Tolerantna ljubavnica, jer mu dopušta brojne avanture. Iz jedne od njih, sa Fernandom Os, militantnom ruskom Jevrejkom, rađa se sin Benito Rebel, kojeg ne želi da prizna. Kada se kao dvogodišnjak razboleo, Musolini nije ni trepnuo, a kada je dečak preminuo, Margeriti je priznao: "Ovo mi je veliko olakšanje".
Margerita će postati daleko najutjecajnija Musolinijeva ljubavnica, biće uz njega kroz najturbulentnije godine života - prvo odlazak u vojsku, u Prvi svetski rat (doduše, od dve godine u vojsci na bojištu provodi mesec dana, a u rovovima samo nekoliko dana), a potom i teško ranjavanje 1917. Margerita nije napuštala njegov bolesnički krevet. Sedećih će godina Musolinija istrajno kormilariti prema poziciji poglavara Italije, a kada se Il Duce preselio u Rim, a Safrati ostala živeti u Milanu sa suprugom, nastavili su vezu.
Dvorska dama
Musolini je, doduše, imao brojne druge ljubavnice. Margerita se pak sve više pojavljuje u ulozi službene priležnice, tim više što Rakel, koja će mu roditi petero dece, tada još uvek živi u Milanu. U maju 1924. umire Ćesare Sarfati i više ništa ne stoji na putu njihovom zajedničkom životu, a Margeritin gotovo zvanični status donosi joj počasti: kada uđe u pozorišnu dvoranu ili u muzej, mnoštvo se diže da pozdravi miljenicu, kraljica Elena imenuje je dvorskom damom. Zavadiće ih Hitler. Musolini se, naime, setio da je njegova priležnica, pre negoo što je postala fašistkinja, bila Jevrejka. Safrati, autorka Dučeove biografije, odlazi u Urugvaj pa u Argentinu.
Musoliniju to nije bilo toliko važno, jer je još od 1932. u njegov život ušla žena s kojom će i skončati - Klara Petači . Sa 29 godina mlađom kćerkom lekara pape Pija XI. upoznao se slučajno, kada je svojim Alfa Romeo kabrioletom putovao prema moru. Hipohondar, koja nije jela gotovo ništa osim čokolade već dugo je laspava s Dučeovom fotografijom pod jastukom. Uslediće meseci platonskih sastanaka u palati Venezia, a nakon što je Musolini samome sebi zabranio da se spetlja s Klarom, ona se 27. juna 1934. u crkvi Sv. Marka, nasuprot Dučeove palate, udala za verenika Rikarda Federičija. Nije potrajalo, rastali su se vrlo brzo, a dve godine kasnije Musolini u uniformi prima Klarinu majku i pita: "Gospođo, dopuštate li mi da volim vašu kćer?”. Pitanje je, doduše, malo zakasnilo, jer su već nekoliko meseci pre toga stupili u intimne odnose. Musolini joj je u palati Venezia stavio na raspolaganje apartman Cybo, a ona ga tamo čeka svako popodne tačno u 15 sati. U palatu dolazi na crvenom motociklu s prikolicom, koji čuvari nazivaju “ljubavnim motociklom”.
“Tešila sam se time što sam mu uspevala opustiti bore od briga na čelu.” Benito se potom vraća u vilu Torlonia gde ga čeka supruga Rakela, uprkos tome što su im odnosi gori nego ikad. Musolini je, naime, besan, jer veruje da ga je supruga prevarila. Mrtav hladan, ovako je svoju ljutnju objasnio Klari Petači: "Naravno, vrlo sam se loše odnosio prema njoj. Pravio sam decu izvan braka, imao ljubavnice. No, ja imam olakšavajuće okolnosti. Kad se sve zbroji i oduzme, muškarac kao što sam ja, koji ima toliko prilika... Kako da ne krivuda? Svi muškarci varaju žene, čak i sinovi brijača. Svi, bez ijednog izuzetka. Ja barem imam opravdanje.”
Iako svesna s kime ima posla, Klara od Musolinija traži dokaz ljubavi - vernost. Naravno da to neće dobiti, što joj je otvoreno rekao sam Duče. "S koliko sam ih bio? Prvo vreme kad sam bio u Rimu, u hotelu je konstantno bila košnica žena. Bio sam s četiri na dan. Ideja da bih mogao pripadati jednoj jedinoj ženi bila mi je nezamisliva. U jednom sam razdoblju imao čak četrnaest ljubavnica, i uzimao sam ih jednu za drugom."
Gubitak deteta
Osim Benitove supruge i brojnih drugih ljubavnica koje je svakodnevno minuciozno organizovao tako da se nikada ne sretnu, Klara se morala boriti i s vlastitom sestrom. Svedoči vozač: "Onih večeri kad bi Klara bila indisponirana, Mirijam bi razgaljivala Musolinijeve noćne sate. I, prema izveštajima vlasnika hotela, odlazila bi ujutro pre zore." Na dan kada se Italija uključila u Drugi svetski rat, 10. juna 1940. godine, Klara mu objavljuje da je trudna. No, gubi dete i njihova je idila tad već gotovo sasvim izbledela. Klaru, od tada, javnost prezire kao drugu Dučeovu ženu, preljubnicu, zovu je "izdržavanom", “strvinarkom”, "malom konkubinom". Gotovo proročanski ona nagoveštava svoju sudbinu rečenicom: “Umreću od ljubavi. Ubiću se, ili će me oni ubiti.”
Premda joj je Musolini, svrgnut, uhapšen i svstan što mu se sprema, govorio neka pobegne u Švajcarsku, Klara ostaje uz njega.
"Previše mu je ljudi okrenulo leđa, da bih mu ja sad učinila isto. Onaj ko voli, umire. Sledim svoju sudbinu, a moja je sudbina on. Molim te, pobrini se da se sazna istina o meni, o njemu, o našoj čistoj, lepoj ljubavi, koja je duža od vremena, veća od života”, napisala je u svom poslednjem pismu koje je dala sestri.
Dok su ih vodili na streljanje, Klara nije prestajala plakati. Njen Ben bio je apatičan, pomiren sa sudbinom. Trenutak pre nego što su odjeknuli hici, šapnula mu je na uvo: "Jesi li srećan što sam te sledila do kraja?"Nije se udostojio odgovoriti joj.
