"Samoća me prati kroz ceo život. Samoća izgrađuje moju samostalnost… Samoća produbljuje, u njoj se razmišlja i izgrađuje se duh, razgovara sa samom sobom, usavršava se. Svako treba da proživi izvesno vreme u samoći da bi upoznao sebe. Mnogi se žale na samoću, a ne shvataju koliko je lepote u tom životu kad je jedini drug knjiga, a lepota prirode horizont života", poverava po prvi put svoje najintimnije misli Milica Jakovljević u svojoj autobiografiji "Izdanci Šumadije", koja je skoro šest decenija nakon smrti čuvene spisateljice ugledala svetlost dana.
Mir Jam je ovu knjigu pisala sama i zaboravljena nakon Drugog svetskog rata i sećala se nekih srećnijih vremena kada je optimistična, druželjubiva i puna života očaravala javnost. Njen književni svet, ispunjen lepotom, završio se početkom zime 1952. godine, kada je dobila zapaljenje pluća i umrla. Kako je bila u nemilosti tadašnjih vlasti, vest o njenoj smrti nisu objavile nijedne novine. Sada njena dela doživljavaju brojna izdanja.
Najčitanija srpska novinarka i književnica između dva svetska rata Milica Jakovljević (1887-1952) rođena je u Jagodini a detinjstvo i mladost provela je u Kragujevcu. Kako je završila Učiteljsku školu u Beogradu, više od deset godina radila je kao seoska učiteljica. Nakon Prvog svetskog rata, preselila se u Beograd i započela novinarsku karijeru u beogradskim "Novostima", Sami naslovi Milicinih romana mnogo govore o temama o kojima piše: "Ranjeni orao", "To je bilo jedne noći na Jadranu", "Nepobedivo srce", "Otmica muškarca", "Greh njene mame", "U slovenačkim gorama", "Samac u braku", "Mala supruga". Napisala je i nekoliko zbirki pripovedaka i pozorišnih komada. Nije bilo mnogo žena među novinarima u to vreme, ali ipak u široj javnosti ostala je poznata po svojoj pitkoj prozi koja je obeležila domaću književnost između dva svetska rata. Pod pseudonimom Mir Jam objavila je više ljubavnih priča, u kojima dočarava život i vrednosti građanske klase u međuratnoj Jugoslaviji. Mnogi su je zvali Džejn Ostin srpske književnosti zbog lakih, ljubavnih sadržaja, jednostavnog i slikovitog stila. Iako je pisala o ljubavi i braku, a njeno naizgled lepršavo štivo upućivalo hiljade mladih devojaka u tajne ljubavi i bračnog života, nikada se nije udala. O njenim najtananijim doživljajima i osećanjima nije se previše znalo.
- Moja baka Zagorka puno je pričala o tetka Milici. O tome kako se oblačila, šminkala, o njenoj skromnosti i gospodstvenosti. Milica joj je govorila kako se nikada neće udati. Živela je povučeno i mnogo se razlikovala od svog brata, poznatog pisca Stevana Jakovljevića, autora "Srpske trilogije" - kaže Marina Ban, sestričina Milice Jakovljević, zahvaljujući kojoj je autobiografski roman "Izdanci Šumadije" danas pred nama.
Radoznale čitateljke njenog vremena pokušavale su da saznaju s kim se druži i kako živi ova zanosna spisateljica koja je u ljubičastoj pelerini, doterana i negovana, sa dugim loknama, šetala ulicama Beograda. Ali se Mir Jam vešto skrivala iza svoga rada i tvrdnje da se druži mahom sa svojom porodicom (imala je dve sestre i brata). Njena autobiografija pokazuje da je ovo bilo daleko od istine. Lepa i smerna Mir Jam, patrijarhalna devojka iz dobre kuće, imala je i burne ljubavi.
Beogradske komšije su govorkale da njenu kuću posećuje jedan od najpoznatijih, najpopularnijih i najprivlačnijih glumaca između dva svetska rata - Božidar Boža Nikolić.
Kada su se upoznali, ona je već je bila prevalila četrdesetu, a Boža je bio pet godina stariji. Njihova ljubav, dakle, nije bila mladalačka ludost, tim pre što je Nikolić za sobom već imao jedan brak i bio udovac. Otuda je i njihovo retko pojavljivanje u javnosti uvek ostajalo strogo u granicama pristojnosti. Razišli su se posle desetak godina, prema kuloarskim pričama zato što je Milica uporno odbijala da vezu ozvaniče brakom.
Nisu ni sumnjali da Boža jeste možda bio najveća ljubav čuvene Mir Jam, ali ne i jedina. Ljubav prema Slovencu Vitoju, kome je posvetila roman "Slovenačka gora", bila je veoma strasna, a školska simpatija Sveta večito je patio za njom… Vitoj je imao veliki uticaj na njen život i poziv novinara. Čitala je stalno njegove članke u "Jutru", trudila se da piše kao spisateljica, gradila je svoj stil… On je bio zaslužan i za prvi njen poljubac:
- Drugog dana ja i Vitoj izašli smo pre podne sami u šetnju. Vodio me u park Tivoli. Kako je to divan park, svetao, pun cveća, pokraj jednog malog jezerca. Seli smo na klupu. Pričali i zaćutali. Ptičice su cvrkutale oko nas, deca se u dolini igrala, senke drveća pokrivale nas, jezero je bilo mirno, a moja duša ustalasana. Vitoj mi se najednom naže niže, obgrli mi ramena i poljubi mi usne - otkriva Mir Jam.
Opisuje Mir Jam burni predratni Beograd, život za vreme austrougarske okupacije, palanački život, mesta gde se izlazilo u njeno vreme, događaje u Kraljevini Jugoslaviji, koju je očigledno volela, kao i sve njene narode… To je detaljna i veoma intimna priča o odrastanju, školovanju i ljubavi, o smrti sestre i roditelja, koja nam otkriva i zanimljivosti iz života značajnih ljudi tog doba. Od jednog dela nedavno „vaskrsle" srpske spisateljice, "Ranjeni orao", Zdravko Šotra je napravio lepu seriju.
O ljubavi između dva svetska rata Milica piše: "Mladići moga doba bili su veliki kavaljeri, a njihova pažnja se sastojala u poklanjanju knjiga… Mladići su idealisti, umeju da vole, a devojke patrijarhalne i samo će je dobiti putem braka. Slobodne ljubavi nije bilo tada. Ukrade se po neki poljubac, i to je sve. Garsonjere nisu postojale. Zar bi se usudio ijedan mladić da pozove devojku u stan? Bilo je u Kragujevcu jedno sokače, gde su bile poznate kuće sa crvenim fenjerima, i mladići su tamo išli, da se zabave. A pokraj devojačkih kuća prolazili su sa ljubavlju i strahopoštovanjem, i prema materama. Mladić je krio svoj seksualni život, jer su hteli da u očima devojaka budu idealni… Lepa su ta vremena bila, kad je vladalo uzajamno poverenje i poštovanje." – piše u svojoj autobiografiji Mir Jam.
"Stariji Beograđani još se sećaju novembra 1962. godine, kada je uz velike počasti sahranjen akademik Jakovljević, pisac prvog srpskog bestselera. Niko se ne seća sahrane njegove starije sestre Milice, jedne od prvih žena novinara u Srbiji i omiljene spisateljice na čijim su knjigama odrastale generacije devojaka. Mir Jam je, usamljena i prokazana od komunističkog režima, umrla u decembru 1952. godine.
Milica je tokom okupacije odbila da dobro plaćen posao radi u Nedićevim okupacionim novinama da ne bi okaljala svoj i obraz brata Stevana, majora kraljevske vojske u zarobljeništvu. Posle rata za nju nije bilo posla ni penzije, dok se Stevan munjevito peo na lestvici društvenog uspeha. Dva puta je biran za poslanika u Veću građana Jugoslavije.
Mir Jam je "rehabilitovana" tek 1972. postavljanjem predstave "Ranjeni orao" po njenom romanu na scenu Ateljea 212. Rodbinu koja je mislila da ima autorska prava iznenadio je tada bivši beogradski knjižar Ivan Veselinović koji se pojavio s ugovorom iz 1946. kojim mu je Milica Jakovljević prenela sva autorska prava. Na pozadini dokumenta Mir Jam se zahvaljivala "anđelu čuvaru" Veselinoviću jer joj je "dao novac da kupi nešto uglja" da se ne smrzne. U raspravu o autorskim pravima se umešala i opština Stari grad, podsećajući da je Zakonom o nacionalizaciji Veselinoviću oduzeto preduzeće, uključujući i sve ugovore. Tako se opština deklarisala kao naslednik Mir Jam i njenih autorskih prava, od kojih je rodbina dobijala zagarantovanih 10 odsto.
Uprkos izrazima lojalnosti, uključujući pisanje panegirika Titu u ženskim novinama Mitre Mitrović, Stevan Jakovljević nije mogao da spase svoju sestru Milicu. Legendarna Mir Jam, iskusni novinar i publicista, 1945. uzaludno je pokušavala da se zaposli - "revolucionarni pesnik" Oskar Davičo potpisao joj je profesionalnu osudu.
- Neki drugovi ne pišu borbeno, onako kako naša stvarnost zahteva. Oni ne pišu komunistički, pišu buržujski sentimentalno i sladunjavo, kao Mir Jam - grmeo je Davičo na sednici Saveza književnika Jugoslavije.
Molba za zaposlenje Mir Jam odmah je odbijena s obrazloženjem da je imala prekid u radu deset meseci, zbog čega je izgubila status novinara. Prećutano je da je "prekid" nastupio jer je Milica odbila da radi u okupacionoj štampi.
Mir Jam je nestala iz javnosti, a robusne pripadnice AFŽ šamarale su devojčice koje bi videle s njenom knjigom. Otišla je 1951. u Udruženje novinara s molbom da joj daju potvrdu o dugogodišnjem radu kako bi dobila penziju. Tamo su joj rekli da prvo mora pred odgovarajućim komisijama da dokaže da tokom okupacije nije "okaljala nacionalnu čast". Mir Jam je umrla 1952. sama i u bedi, jer nije dozvoljavala da o njenoj časti odlučuju komunisti.
- Vrlo bedno je živela posle rata, ali se nikad nije žalila. Tata je uvek bio tu da joj pomogne, a posle je uspeo da joj izradi neku penzijicu, ali ni ona nije bila dovoljna, jednog dana bila sam sama u stanu kad zvoni telefon: "Milica Jakovljević je umrla", znate kako oni to tako javljaju. Kad je tata došao i ja mu rekla da je tetka umrla, prvi put sam videla da tati teku suze - ispričala je tek tri decenije kasnije Stevanova ćerka Gordana.
