Olivera Lazarević je rođena 1373. kao najmlađa kći kneza Lazara Hrebeljanovića i kneginje Milice, čukununuke Vukana Nemanjića. Imala je četiri sestre Maru, Jelenu, Draganu i Teodoru i dva brata Stefana i Vuka.
NE PROPUSTITE
Ona je u svojoj mladosti provela dvanaest godina (1390—1402) u haremu osmanskog sultana Bajazita I, kao zalog miru između porodice Lazarevića i Osmanskog carstva. Pored toga, jedno vreme bila je i u zarobljeništvu mongolskog emira Tamerlana, kao zatočenica nesrećnih okolnosti nakon Angorske bitke 1402. godine.
Naime, posle bitke na Kosovu Srbijom je, u ime maloletnog kneza Stefana Lazarevića, vladala kneginja Milica. Ona je ovaj teški vladarski i majčinski teret odluke o vazalstvu Turcima i davanju Olivere u harem podelila sa preživelim plemstvom i crkvenom jerarhijom, te ja tako konačnu odluku o slanju Olivere u sultanov harem doneo Državni sabor, krajem 1389. godine.
Pored toga što su bili primorani da je pošalju Bajazitu, Lazarevići su se obavezali i na vazalne obaveze prema Osmanlijama koje su podrazumevale plaćanje godišnjeg danka i redovno izvršavanje vojnih obaveza. Prema predanju, put iz rodnog Kruševca ka Drenopolju srpski narod je Oliveri posuo put ružama, a svuda se moglo čuti "Alal vera, Olivera!"
Bajazitu su je odvela braća, kneževići Stefan i Vuk i to je bilo njihovo prvo vazalsko putovanje na poklonjenje novom gospodaru. Harem se nalazio u tadašnjoj evropskoj prestonici Osmanlija, u Drenopolju (Jedrenu), na reci Marici, oko 250 kilometara istočno od Kruševca. Oliverina sudbina za trenutak je promenila tok istorije njenog naroda. Nije bila ni prva hrišćanka, ni prva plemkinja u tom haremu.
Prema navodima, nijedna sultanija pre Olivere, koja nije prešla u islam, nije uspela da postane toliko uticajna. Olivera je bila "dovoljno mudra da zna do koje granice sme da ide i šta može da dobije". Njene želje nisu prerastale u hirove i neuočljivo se mešala u političke događaje. Za svoju porodicu "umela je da izbori šta se moglo".
Odlazak u Bajazitov harem i novo životno okruženje bili su stresni i surovi za nju. Na njenoj strani su bili prirodna snalažljivost, karakter, obrazovanje i vaspitanje, što joj je pomoglo da se lakše uklopi i brže prilagodi uslovima haremskog života.
Među stotinama žena u haremu Olivera je postala jedna od četiri sultanove zakonite žene — kadune. Vremenom se između njih dvoje ipak rodila ljubav.
Prema postojećim izvorima Olivera je bila vanredno lepa i imala je veliki uticaj na strastima odanog Bajazita i uspela da i u sultanskome haremu održi prvo mesto, i da zadobije i održi ljubav besnog Bajazita. Svoje mesto u haremu i sultanovom srcu ona je često koristila da pomogne svome napaćenom narodu i državi.
Istorijski storijski izvori predstavljaju je kao vanrednu lepoticu, koja je imala veliki uticaj na sultana. Prvi rezultat tog uticaja bila je kanonizacija kneza Lazara i prenos moštiju iz Prištine u Ravanicu 1391, što je dotad bilo zabranjeno. Najvećim trenutkom Oliverine moći smatra se Stefanovo „pravdanje“ Bajazitu. Despot je u želji da se oslobodi vazalstva kontaktirao s Ugarima, što je nakon sultanovog saznanja izazvalo veliku opasnost po srpsku državu.
Zahvaljujući prvoj srpskoj diplomatskoj misiji koju su vodile žene, kneginja Milica (već monahinja Jevgenija) i monahinja Jefimija, a Oliverinim posredstvom, otvara se put za despotovu posetu sultanu, koja se završava oproštajem, čak i još većom Bajazitovom blagonaklonošću prema kaduninom bratu. Novi potresi u životu srpske princeze nastaju osvajanjima mongolskog kana Tamerlana. Poražen kod Angore 1402, Bajazit biva zarobljen, a s njim i Olivera.
Za sve vreme boravka u haremu Olivera je ostala u pravoslavnoj veri. Posle bitke kod Angore (Ankare) 1402, gde je tatarski emir Tamerlan naneo težak poraz Osmanlijama i zarobio sultana Bajazita, zarobljeništva je dopala i Olivera.
Prema osmanskoj tradiciji, Bajazit je 8. marta 1403. u tatarskom ropstvu na kraju izvršio samoubistvo zbog sramote koja je bila nanesena Oliveri.
Olivera je oslobođena iz zatočeništva tokom 1403. zahvaljujući poslanstvu koje je njen brat Stefan Lazarević, sada već despot, poslao Tamerlanu.
Vratila se u Srbiju 1403. godine i nešto kasnije se trajno nastanila na dvoru svoga brata despota Stefana u tadašnjoj prestonici Beogradu. Sve do njegove smrti, bila mu je verni pratilac, drug i savetnik, podstrekač i tešitelj. Princeza Olivera nije se više udavala i nije imala potomaka. Poslednji put ona se pominje u dokumentima iz 1443. godine. Smatra se da je umrla posle 1444. godine i ne zna se gde je sahranjena.
Film o životu prince olivere snimljen je 2013. godine.
