Milunka Savić je srpska heroina Balkanskih i Prvog svetskog rata, narednik u Drugom puku srpske vojske „Knjaz Mihailo“. Žena sa najviše ordena u istoriji ratovanja. Ranjavana u borbama devet puta. Ti isti Francuzi su je zbog neizmerne hrabrosti prozvali „srpska Jovanka Orleanka“ i dodelili čak dva ordena Legije časti.
Ranjavana u borbama devet puta. Ti isti Francuzi su je zbog neizmerne hrabrosti prozvali „srpska Jovanka Orleanka“ i dodelili čak dva ordena Legije časti.
O ratovanju Milunka Savić je pričala svojevremeno za "Dugu".
Iznenadiše nas. Prvo napadoše naše susede Dunavce, njihove predstraže isekoše na komade, pa navališe na nas. Njihovi ih oficiri poteraše pištoljima u napad ispred sebe. Ide talas za talasom, zbunjeni, ljuljaju se u hodu… U dva spota reklamne kampanje “Vi ste svet” koju sprovodi Ambasada Sjednjenih Američkih Država u Srbiji govori se o legnedarnoj Milunke Savić i njenim podvizima u Prvom svetskom ratu. U jednom od njih priča se o Gorničevskoj bici, a evo šta je sve srpska heroina o tom sukobu sve rekla u posebnom izdanju revije “Duga” nazvanom “Solunci” iz januara 1985. godine:
– Učestvovala sam u mnogim bitkama, ali mi je najteže bilo u Gorničevskoj bici, polovinom septembra 1916. Moj Drugi pešadijski toplički puk, zbog junaštva nazvan Gvozdeni, bio je kod sela Cerova blizu Gorničeva. Bugari nas iznenadiše. Prvo napadoše naše susede Dunavce, njihove predstraže isekoše na komade, pa navališe na nas. Njihovi ih oficiri poteraše pištoljima u napad ispred sebe. Ide talas za talasom, zbunjeni, pijani, ljuljaju se u hodu i pevaju svoju himnu, šumi Marica krvava dok urlaju “Ure, ure!” – pričala je svojevremeno Milunka za “Dugu”.
Mi ih pustimo bliže, pa osusmo po njima brzom paljbom, opisala je srpska heronina početak te bitke.
– Tu smo ih strašno namlatili. Bile su gomile leševa. Mnogo mi se sažalilo. U jednom trenutku prestala sam da gadam, nisam mogla više da pucam u pijane ljude, grehota je. Tu sam, možda, dušu ogrešila, ali morala sam, bio je rat. Znali smo u pozadini da pohvatamo mačke i pse. Za repove smo im vezivali prazne konzerve i posle pola noći, kada je najslađi san, puštali smo ih ka bugarskim rovovima uz paljbu plotuna. Zveče one konzerve u mraku, a Bugari misleći da je napad, do zore bi uplašeni besomučno puzali, a mi legli i spavamo. Ujutru, kada vide šta je, iz rovova nam psuju majku galiotsku.
