Na raznim stranicama, uglavnom alternativnog karaktera, možete pronaći priču o sestrama Polok na kojima se bez previše objašnjenja slučaja ovih bliznakinja navodi kao redal primer reinkarnacije.
Gubitak dve ćerke
Za potrebe ovog slučaja vratićemo se u pedesete godine 20. veka. U to vreme engleski par Džon i Florens Polok imali su dve ćerke Džoanu i Žaklin. Obe su izgubili u maju 1957. godine u saobraćajnoj nesreći. Džoana je u trenutku pogibije imala jedanaest, a Žaklin šest godina. Godinu dana kasnije Florens je zatrudnela, ali sama trudnoća nije donela mir u porodici.
Otac Džon je verovao u reinkarnaciju i bio je siguran da Florens nosi njihove izgubljene ćerke. Skeptična Florens nije mogla prihvatiti verovanje svog supruga, koja su joj toliko smetala da je u jednom trenutku podnela zahtev za razvod braka. Ali kada su se devojčice rodile par je ipak odlučio da nastavi zajednički život.
Jednojajčane bliznakinje dolaze na svet
Florens je na svet donela jednojajčane bliznakinje koje su nazvali Džilijan i Dženifer 1958. godine. Porodica se nakon toga preselila iz malog gradića u nešto veći primorski grad Vitli Bej, u periodu kada su bliznakinje napunile tri meseca. U dobi od dve godine, navodno su počele tražiti igračke koje su pripadale njihovim poginulim sestrama i uopšte pokazivati znakove ličnosti svojih preminulih sestara.
Kako su devojčice odrastale roditelji su shvatili da žele da im deca odrastu u manjoj sredini od grada u koji su se preselili pa su se vratili u stari gradić, smešten nedaleko Hadrijanova zida. Devojčice su u to vreme imale četiri godine i znale su stvari o samom mestu i sestrama koje nisu mogle nikako znati. Navodno, su znale da dođu same i do parka u kojem su se sestre Džoana i Žaklin redovno igrale, kao što su se bez problema odmah snašle u školi, koju su pohađale njihove sestre. Navodno je Florens kasnije čula da ćerke međusobno pričaju o saobraćajnoj nesreći i iznose pojedinosti koje nisu nikako mogle znati te je tek tada prihvatila da zaista postoji mogućnost da su duše njihovih pokojnih ćerki nekako završile u telima kasnije rođenih bliznakinja.
Sestre Polok deo studije dr. Jana Stevensona
U dobi od pet godina njihova su sećanja izbledila i nastavile su živeti normalnim životima. Psiholog dr. Jan Stevenson se godinama bavio pitanjem reinkarnacije pa je tako u svoje istraživanje uključio, između ostalih, i slučaj devojčica Polok. Kako se obično navodi da posebni slučajevi traže i posebne dokaze, ovde se oni najvećim delom svode na prepričavanje priča koje kao dokazni materijal nisu čvrste jer se svode na vrlo neprecizna sećanja i to preuzeta iz vremena kada ih se glavni akteri više ne sećaju. U konkretnom slučaju se sve svodi na priče u stilu rekla-kazala, što ne znači da stvari nisu bile takve kakvima se prikazuju, ali niti da jesu, no nema mogućnosti da se tako nešto potvrdi ili odbaci zbog čega ovaj slučaj na ispitu autentičnosti “pada u vodu”.
Tome u prilog ne idu ni roditelji, naročito otac koji je od početka bio uveren da su mu se ćerke vratile u novom obliku, a koji je i sam mogao velikim delom uticati na percepciju svojih kasnije rođenih ćerki, svesno ili nesvesno.
