Postoji nekoliko svetih budističkih i vedskih spisa koji opisuju, kako ih oni nazivaju – udaljene i bliske, spoljašnje, unutrašnje i tajne znakove, koji upućuju na približavanje smrti.
Takvi znakovi mogu da se jave u periodu između tri i šest meseci pre nego što će nastupiti smrt, i njih možemo da podelimo u tri grupe: telesne, mentalne i znakove u snovima. Ovi znakovi ne ukazuju nužno da će osoba umreti u kratkom periodu, ali ukoliko su prisutni u dužem periodu, prema budizmu – skora smrt je neizbežna. Te znakove budizam posmatra kao pripreme za prelazak u naredno telo ili oslobođenje. Istočna kultura se po pitanju fenomena smrti prilično razlikuje od Zapada – oni o smrti otvoreno pričaju, i to im je česta tema, kako za razgovor, tako i za razmišljanje.
Prema ovoj religiji, telo se sastoji od pet elemenata: eter (prostor), vazduh (vetar), vatra, voda i zemlja. Oni veruju da onog trenutka kada započne proces smrti, ravnoteža između tih elemenata postaje neproporcionalna, i tada više ni medicina ne pomaže.
Jedan od spoljašnjih predznaka smrti je ukoliko osoba prestane da čuje vrlo fine vibracije i rezonance zvuka koje svaki čovek čuje, ali na njih ne obraća pažnju.
Unutrašnji predznaci se javljaju u snovima osobe. Ponekada, veruje se u budizmu, osoba neprestano sanja košmare neposredno pre buđenja. Ukoliko se ta situacija ponavlja mesecima, to je, prema budizmu, jedan od predznaka smrti. Pored toga, ako se osoba teško razboli i često sanja zalazak sunca i dolazak meseca na nebo – to bi mogao da bude znak predstojeće smrti.
Postoji još fizičkih pokazatelja skorašnje smrti prema budizmu – ukoliko osoba nakon kupanja primeti da je konstantno suva oko srca, i kada prestane pucketanje u zglobovima.
Budizam tvrdi da se predstojeća smrt može predvideti i po karakteru osobe. Tako, recimo, ukoliko osoba koja je čitavog života bila blaga, nežna i ljubazna odjednom postane naprasita i ljuta duži period, ona prema budistima podsvesno shvata da je smrt blizu.
Osobi koja se suočava sa skorom smrti telo postaje teško i više ne može da se pomera. Vrat ne može više da joj podrži glavu, koža gubi boju, a lice postaje bezizražajno. Na zubima se pojavljuju tačkice, a oči postaju prazne i bez sjaja.
Unutrašnji predznaci smrti govore o stanju uma umiruće osobe. Njima svest postaje nejasna i maglovita, pa često govore o stvarima koje njihovi bližnji ne razumeju. Umiruća osoba oseća veliku teskobu. Glas joj se menja i teško govori. Oči joj gube fokus, često kolutaju i otkrivaju beonjače.
Od fizičkih znakova, pred sam kraj života, umiruća osoba oseća još i strašnu suvoću usana i jezika. Kada isplazimo jezik, možemo videti njegov kraj – umiruća osoba to ne može. Različite halucinacije se, u skladu sa karakterom osobe, pojavljuju u poslednjim trenucima života: zli ljudi mogu da vide opasne vizije i obično su prestravljeni, a ljudi s boljom karmom i jasnijim umom mogu da dožive velike vizije.
