Ako danas bude vedro cela godina će biti plodna

Đurđevdanski običaji: Devojke se umivaju u cveću da bi se momci grabili oko njih!

Ovaj hrišćanski praznik obiluje mitovima i običajima, a dosta njih je vezano za lepotu, mladost i plodnost
Zanimljivosti 06.05.2014. - 09:35h Autor: ravnica.info
Foto: Shutterstock

Đurđevdan je hrišćanski praznik koji se proslavlja 6. maja, čime se obeležava uspomena na Svetog Đorđa.        Proslavljaju ga i katolici i pravoslavci 23. aprila, svako po svom kalendaru, kao Dan svetog Georgija.

 

Kod Srba je on poprimio i neke druge osobine, mešajući sa se predhrišćanskim kultovima Balkana, pa se zato i praznik svetog Georgija kod Srba ne slavi isto kao u drugim hrišćanskim zemljama.

 

Đurđevdan je praznik sa jako puno narodnih običaja vezanih za njega, i magijskih radnji za zaštitu, zdravlje i plodnost, koje se tog dana obavljaju. Običaji i verovanja srpskog naroda vezana za Đurđevdan su u narodu svakako postojali i pre nego što je primio hrišćanstvo. Sveti Đorđe je svojim praznikom svakako zauzeo mesto nekog starog srpskog božanstva plodnosti i njegovog praznika.

 

Đurđevdan se smatra za granicu između zime i leta, praznik vezan za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobre useve. Za malo koji praznik kod Srba je vezano toliko običaja i verovanja, pa i magijskih radnji.

 

Glavni običaji su: Pletenje venaca od bilja, umivanje sa biljem, kupanje na reci.

 

Uveče, uoči Đurđevdana, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama kao i ulazne vratnice i kapije. Ovo se čini da bi godina i dom bili "berićetni".

 

"Da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru".

 

Ponegde je običaj da ovo kićenje zelenilom vrše na sam Đurđevdan pre zore.

 

Takođe, opletu se venčići od "đurđevskog cveća": đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana.

 

Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama – "da bi se sačuvali od grada" (slično krstovima od badnjaka za Božić).

 

Uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac, i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Uskrsa; to se zatim stavi pod ružu u bašti da prenoći.

 

Ujutru se svi redom umivaju vodom: deca - "da budu zdrava kao dren", devojke - "da se momci grabe oko njih", stariji - "da budu zdravi", domaćin – "da mu kuća bude dobro čuvana", itd. Svaki prema svojim potrebama i željama.

 

Veliku važnost ima i kupanje na reci, pre sunca (ponekad se u reku bacaju venci od raznog cveća, ili se sipa mleko). Da bi bili zdravi i jaki, ljudi su se kitili cvećem i biljem, opasivali se vrbovim i drenovim prućem. Ponegde se mladež ljuljala na drenovom drvetu, "da bi bila zdrava kao dren", a devojke su se valjale po zelenom žitu, "da bi im kosa rasla kao žito". Posebno je za ove običaje značajno bilje (poput selena, koprive, vrbe, drena, zelene pšenice itd.), kojim se ljudi i žene kite, ili „pričešćuju“ ili potapaju u vodu, u kojoj će se kupati, ili se po njima valjaju, ili (ako je drvo) ljuljaju, itd.

 

Narod na Đurđevedan, rano pre zore, odlazi u prirodu zajednički na "đurđevdanski uranak", na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke. Za ovo se pripremi jelo i piće; obavezno se pripremi jagnje na ražnju a oni koji su za to zaduženi, odu mnogo ranije na zakazano mesto i otpočnu sa pripremama tako da se ražanj već uveliko okreće kad ostali dođu. Pesma, igra i veselje traju često i do podne.

 

Na Đurđevdan ne valja spavati, "da ne bi bolela glava", a ako je neko spavao "onda na Markovdan da spava na tom istom mestu".

 

Verovalo se da ako je na Đurđevdan vedro - "da će biti plodna godina", a ako na ovaj praznik i sutradan bude padala kiša - "da će leto biti sušno". Kaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.

 

Sveti Đorđe se na ikonama predstavlja na konju, u vojvodskom odelu, sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. Nešto dalje od njega stoji jedna žena u gospodskom odelu. Aždaja na ikonii predstavlja mnogobožačku silu koja je "proždirala" brojne nevine hrišćane. Sveti Đorđe ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac "neznaboštvu". Pod pobedom koju je sveti Đorđe odneo nad aždajom, verovatno se misli na prekid progona hrišćana, deset godina posle njegove smrti, i proglašenje hrišćanstva zvaničnom religijom Rimskog carstva od strane cara Konstantina. Žena na ikoni je možda i sama carica Aleksandra, žena cara Dioklecijana, i veruje se da predstavlja simbolično mladu hrišćansku crkvu.

 

U vreme srpskog ropstva pod Turcima, Turci su bili odredili da im se godišnji porez plaća u dva dela: na Đurđevdan i na Mitrovdan. Nekada su ovog dana hajduci napuštali svoja mesta zimovanja, svoje jatake, i odlazili u šumu na zakazano mesto da ponovo otpočnu sa hajdukovanjem. U narodu je ostalo sećanje na tadašnje hajdukovanje, pa je ostala i izreka "Đurđev danak – hajdučki sastanak, Mitrov danak – hajdučki rastanak".

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...