"Mili i preblagi Bože, ni sam ne znam zašto ovo radim, zašto mi molitva nije dovoljna, ali još sam u šoku od onog što sam čuo od Fjodora Mihailoviča, kod koga sam otišao zbog ispovesti i poslednjeg pričešća.
Njegove tajne zauvek će biti sačuvane i niko ih osim živog Boga i mene neće saznati.
Ipak, zbunjen i nedostojan zadatka koji mi je dodeljen, pitam se šta je s tim čovekom, ko je on zapravo, kakve su čudne sile učinile da u njemu obitavaju dve ličnosti… dva lika… dve duše… Moje reči nisu adekvatne rečima Fjodora Mihailoviča, koji je, iako bolestan i iscrpljen, bio ipak posebno pažljiv u tim trenucima. Te reči su iz njega izlazile u nekoj navali kao bujica koja nosi sve pred sobom… Ponešto nisam ni razumeo, a valjda nije ni bilo moje da razumem. Samo sam slušao, kao božji provodnik, o strastima, mukama, iskušenjima i gresima Fjodora Mihailoviča, koji se tada opraštao od ovog sveta i svog zemaljskog života i tela koje ga je toliko napatilo.
Zapis sveštenika iz Vladimirske crkve govori o poslednjem ispovedanju Fjodora Mihailoviča. Ova ispovest Dostojevskog svedoči da je veliki ruski književnik na samrtnom odru pokušao da se seti svih slabosti koje je tajio od sveta
