Ta budala - u vojnike!
Eugenije Sergej rođen je 1832. godine u porodici bogatog moskovskog trgovca čajem Botkin. Nema sumnje da su svi mislili da će slediti put svoje porodice i započeti trgovinu kineskim čajevima. Ali sudbina je odlučila drugačije. Dečak je postao skoro zaostao, jedva da je čitao sa devet godina!
Iako su ga roditelji vodili kod lekara, niko nije mogao da odgonetne šta je detetu! Tada je njegov otac tužno rekao:
"Šta da radimo sa budalom? Ostaje nam samo jedno: da ga damo u vojnike!"
Ali sasvim neočekivano, Botkin je otkrio neverovatnu sposobnost brojanja. Nastavnik matematike je brzo doneo zaključak: ovaj mali je genije. Planovi za vojsku u propali.
Mali Botkin je poslat u privatnu školu odakle je otišao direktno na Moskovski univerzitet. Ali bukvalno pre prijema izdaje se kraljevski dekret koji ograničava upis studenata. Samo je plemstvo moglo da dođe do znanja. Izuzetak je napravljen za jedini, najpopularniji fakultet - medicinski. Tu mladić odlazi da studira!
Eugenije Botkin postaje lekar slučajno - u nedostatku drugih fakulteta!
Botkin se neočekivano zaljubio u medicinu. Iako je samom nastavom bio nezadovoljan. Napisao je: "Većina naših profesora studirala je u Nemačkoj i više ili manje uče nas zanimanju koje su stekli; pažljivo smo ih slušali i na kraju škole smatrali smo se spremnim lekarima koji će imati odgovor na svako pitanje iz praktičnog života...
Budućnost je uništena našom školom, koja nas, podučavajući znanje u obliku istina katekizma, nije probudila u nama radoznalost koja uslovljava naš dalji razvoj."
To je doktor Botkin shvatio nakon diplomiranja, kada je počeo da radi u ekstremnim uslovima - u ratu! Tamo se odlučio: izvodiće operacije i ništa drugo. Ali planovi su mu se izjalovili i ovaj put - zbog izuzetne kratkovidosti, nije mogao da izvodi operacije. I opet mu je izbor prisilno dodeljen da radi na dijagnozama.
Botkinova medicinska metoda se postepeno razvijala, bez kanona i obrazaca. Svaki organizam je jedinstven. Važno je pronaći pristup tome i sve će doći na svoje, bolest će se povući.
1859. godine Botkin se oženio. Njegova izabranica Natija Krilova je bila kćerka siromašnog zvaničnika. Za medeni mesec, suprug je predložio obilazak evropskih letovališta. Supruga se složila i odmah požalila.
U jednom pismu je pisala: "On je lud, lud, lud. I u snu on stalno lupa o lekovima. Probudim se neki dan i kažem mu vreme je za ustajanje, a on odgovara: "Ah, vreme je, ali mislim da ću, kao što je vreme rata, uzeti jednu francusku nogu, a drugu rusku i isprobati električni aparat preko njih?..."
Većinu svog vremena tokom medenog meseca, dotor je posvećivao razgovorima sa lokalnim doktorima, dok je mladu suprugu zanemarivao. A onda se dešava Petersburg, brza lekarska karijera. Dotor postaje profesor medicine, tajni savetnik, šef akademije terapijske klinke Sankt Peterburške medicinke i hirurške akademije. Stvara od nule sopstvenu kliničku laboratoriju i to mu oduzima sve vreme.
Doktor svom bratu Mihajlu piše: "Ovako izgleda svaki moj dan: ujutru, kad ustanem idem u kliniku, držim dva sata predavanja, a zatim kad obiđem pacijente, dolazim u ambulantu i tu nemam vremena ni za cigaru. Samo oporavljam bolesne, sedim u laboratoriji, ali postoji samo jedan sat za ručak, gde mogu da se odmorim i taj sat često dolaze mi ljudi na dijagnozu jer se moja slava počula po gradu. U pet sati dolazim umoran, sednem za večeru sa porodicom. Obično sam toliko umoran da ne mogu ni da jedem ništa dalje od supe, i samo mislim o tome kao ću otići u krevet.
Obično legnem i odspavam sat vremena pa opet u bolnicu idem da obiđem pacijente. Uveče sat vremena dovojim da spremim predavanja za drugi dan. Na kraju zaspim od umora kao malo dete."
Metode koje su sablaznile doktore
Botkinove metode su obeshrabrile savremenike. Evo primera, sećanja pacijenta:
Žena jednog sadžije jednostavno je pala na postelju. Doktor je predložio čašu crnog vina svako veče, slušanje muzike sa mužem i čitanje poezije.
Žena je ozdravila za 2 nedelje - dijagnoza je bila depresija.
Domaćica Natalija Skuhova, patila je od akni - trebalo je očistiti jetru.
Berberin Konstantin je osećao slabost, pospanost, smanjeno interesovanje za život. Nedavno se preselio u kuću pored štamparije koja radi non - stop. Recept je bio: čepići za uši.
Kako je Botkin znao sve ovo? Odgovor je jednostavan - bio je genije i veoma je voleo ljude.
On je stalno razmišljao o svojim pacijentima. Mučilo ga je to zašto imaju taj problem i nije se smirivao dok to nije rešio.
Smtronosni trik
Botkin je bio rastrzan između medicine i nege pacijenata. Nije se odmarao, spavao je samo nekliko sati. Da bio stao budan pio je litre kafe i pušio. Nije iznenađenje da je s godinama dobio ozbiljne probleme sa srcem. Napadi gušenja postajali su sve češći. Dogodilo se to dok je držao predavanja, ali i dok je primao pacijente.
Naravno, sumnjao je da je problem u srbu, ali ovu misao je terao od sebe. Ako prizna da je u pitanju angina pektoris, moraće da promeni život iz korena. Ali Botkinu je to bilo neprihvatljivo. Na kraju krajeva, istraživanja će stati, stotine pacijenata će ostati bez pomoći, a to nije mogao da dozvoli.
Doktor Botkin je izmislio trik: zavaraće ljude odredivši sebi dijagnozu na osnovu činjenoce da ima slabost, nesvesticu i kratkoću daha- u pitanju je kolelitijaza. Od čega bi se uspešno oporavio, da je to bilo u pitanju.
1889. godine bolest je postala nepodnošljiva. Doktor odlazi u Francusku u letovalište da se odmori. Tamo umire od napada koronarne bolesti u dobi od 57 godina!
To je bila jedina pogrešna dijagnoza koju je postavio doktor Botkin.!
(Stil.kurir.rs)
