VERA JE U SRCU

Otac Sergej Fejzulin: Zašto ići u crkvu, ako je Bog u duši?!Da li smo manje dobri ljudi i vernici ako ne idemo u crkvu!

Evo šta je o tome ko je dobar čovek i o dobrim ljudima u crkvi i van nje rekao sveštenik moskovskog podvorja Trojice-Sergejeve Lavre Sergej Fejzulin.

Zanimljivosti 31.05.2020. - 20:37h Autor: Stil/BastaBalkana
Foto: Shutterstock

Danas mnogi ljudi iako ne odriču veru, iako priznaju Boga, ali sa crkvenim životom nemaju ništa zajedničko, smatraju da imaju Boga u duši, i da Njega treba tražiti baš tamo, a ne u hramu koje su izgradile ljudske ruke.

 

Odmah se setim jedne epizode iz moje svešteničke prakse. Jedna žena je odlučila da privede svoga muža u crkvu. Ona je išla sama već nekoliko puta, bila je na ispovesti, pričešćivala se, a muž je to odbijao. I ona tako rastrojena stoji u crkvi – muž je pored crkve, ali ne ulazi. Predložio sam joj da odem i upoznam se sa njim. Veoma dobar, prijatan čovek, ali je odbijao da uđe u crkvu jer mu je "Bog u duši". Pomolio sam se u sebi, razmišljajući šta da mu kažem, i odjednom me je osenilo, te sam rekao: "Recite mi da li doručkujete takođe u duši?". On se nekako zbunio, zamislio i smućeno rekao: "Ne". Tako razmislite o tome, vera je to što treba da se ispoljava praktično, vera ne može da bude teoretska, treba da bude živa, potvrđena životom, neposredno, našim postupcima.

 

Ali zbog čega ne ispoljavati veru praktično, prosto živeći po savesti, trudeći se da ispunjavamo zapovesti, čineći dobra dela? Mnogi smatraju da je mnogo važnije biti dobar čovek, nego redovno ići u crkvu.

 

Šta to znači biti dobar čovek? To je samo relativan pojam, svi ljudi su dobri. Bog je sve stvorio dobro, i čovek je kruna tvorevine, njen najsavršeniji deo. Čovek može da se upodobi Bogu, on je lik Božiji – svaki čovek! Nezavisno od toga, da li je svestan toga ili ne, da li pokušava da pronađe taj lik Božiji u sebi i ostvari ga, da se približi Bogu, da liči na Njega, da Mu postane rođeni. To Gospod očekuje od nas – da Mu se upodobimo. A u tom smislu – svaki čovek je dobar, i ne samo dobar, svaki čovek je predivan, čovek je savršenstvo.

 

Ali u uobičajenom smislu dobar čovek, kažu još "čovek od reda" – je veoma relativna stvar, svi smo mi za nekoga dobri, a za nekoga ne baš veoma.

 

Neko može da bude recimo izuzetan lekar i poročan porodični čovek, nepodnošljiv u ličnim odnosima. Neko može da bude spreman da se žrtvuje za svoju Otadžbinu, a istovremeno da bude surov i bespoštedan prema neprijatelju. Da li je to dobar čovek? Za koga je dobar? Crkva nas ne poziva da budemo dobri,  štaviše, želja da "budemo dobri" je veoma opasna. Želja da budemo dobri sa svakim čovekom nije ljubav prema čoveku, već čovekougađanje i licemerje. O tome govori Sam Gospod u Jevanđelju: "Teško vama kada svi ljudi govore o vama dobro". Čovek se adaptira prema drugome, kako bi ostavio utisak na njega, i na taj način izazvao dobro mišljenje o sebi, na to se gubi mnogo duševnih snaga, i to je strašna stvar. Hristos u Jevanđelju takve ljude naziva licemerima.

foto: Shutterstock

Nismo pozvani na to da budemo dobri, već sveti, i to je sasvim druga mera ljudskog duha. Paskal, francuski filozof i naučnik, kaže da se svi ljudi uslovno mogu podeliti na pravednike i grešnike. Pravednici su, kaže Paskal oni koji sebe smatraju grešnicima, a istinski grešnici su oni koji sebe smatraju pravednicima i dobrim ljudima. Oni upravo zbog toga ni ne vide svoje nedostatke, ne osećaju kako su daleko od Boga, od ljubavi. Jer uvek treba da osećamo veliku glad za ljubavlju.

 

Ljubav je kada uvek u svemu tražim sopstvenu krivicu, u nekim okolnostima, u opštenju sa ljudima, u porodičnim i poslovnim odnosima. Osećam da mi uvek nedostaje ljubavi. "Budite sveti, kao što sam Ja svet". I u tom smislu je dobar onaj koji neprekidno sebe smatra, uslovno govoreći, lošim, oseća svoje nedostatke – nedostatak vere, nade, i naravno ljubavi, nedostatak blagočestivosti, molitvenosti. Uopšteno, to se dešava u bilo kojoj praktičnoj stvari – čim čovek počne da udovoljava, nastaje samozadovoljstvo, koje ograničava njegove stvaralačke impulse, i čovek zamire, njegov stvaralački oganj ne osvetljava više njegov život.

 

Eto kako je veoma strašno razmišljanje i veoma malograđanska predstava, da je dovoljno biti dobar čovek. Ali, slava Bogu, Gospod nam pomaže da osetimo te svoje nedostatke kroz neke okolnosti, kada vidimo da nemamo ljubavi prema ljudima, dane možemo da se suprotstavimo nekim sablaznima, padovima, – to je takođe Božija milost, i na taj način se uviđa najvažniji greh – a to je samozadovljstvo, samoljublje. Ono je suprotno ljubavi. Ljubav je – nezadovoljstvo sobom, svest o sopstvenoj ništavnosti i sveti su ljudi koji ceo život žive u svesti o sopstvenoj ništavnosti, i zbog toga im postaje dostupna Božija veličina. Crkva nas ne priziva da budemo dobri, to je najdublja zabluda. Crkva pomaže čoveku da oseti svoju grehovnost i duboku narušenost ličnosti, duboku bolest ličnosti. I Crkva, istovremeno sa obznanjivanjem te bolesti, je isceljuje.

 

Zbog čega samo Crkva može da isceli čoveka? Zbog čega on ne može da se spasava sam po sebi, zbog čega treba obavezno biti deo Crkve?

Treba sebi objasniti šta je Crkva uopšte. Ovo je pitanje mirskog čoveka za koga je Crkva nešto nerazumljivo, strano, odbojno, daleko od njegovog realnog života, i zbog toga on ni ne ulazi u nju. Apostol Pavle na njega daje odgovor kako niko više niko bolje nije mogao da odgovori tokom cele istorije čovečanstva: "Crkva je telo Hristovo" i pritom dodaje "stub i potvrda istine". I dalje dodaje, da smo svi "udovi tela", to jest delovi tog organizma, čestice, ćelije, može se reći. Ovde se već oseća neka veoma duboka tajna, to već ne može biti nešto odbojno – organizam, telo, krv, duša, funkcionisanje celog tela i samopotčinjenost, samoorganizovanost tih ćelija. Dolazimo do pitanja odnosa prema veri u Boga mirskog i ocrkovljenog čoveka. Crkva nije samo pravni institut i društvena organizacija, već je ona pre svega to o čemu govori apostol Pavle – neka tajanstvena pojava, zajednica ljudi, Telo Hristovo.

 

Čovek ne može da bude sam. On treba da pripada nekom pravcu, filozofiji, pogledima, i ako je u neko vreme osećaj slobode, unutrašnjeg izbora, ono je – posebno u mladosti – interesantno za čoveka, životno iskustvo pokazuje da čovek ne može dobiti ništa u životu sam, već treba da ima neki krug, neku specijalnu zajednicu. Po mom mišljenju, takav čisto individualistički pristup prema "ličnom" Bogu van crkve, to je prosto ljudska iluzija, to je nemoguće. Čovek pripada čovečanstvu. I taj deo čovečanstva, koji veruje u to da je Hristos vaskrsao, i svedoči o tome – to i jeste Crkva. «Budite Moji svedoci», – govori Hristos apostolima – "čak do kraja zemlje". Pravoslavna crkva ostvaruje to svoje svedočenje, ostvarivala je i vreme gonjenja, i tu tradiciju su sačuvale generacije ljudi u raznim okolnostima.

 

U pravoslavlju, u crkvi postoji veoma važna stvar – postoji realnost, postoji trezvenost. Čovek se neprekidno zagleda u sebe i ne svojim sopstvenim vidom istražuje nešto u sebi i u okolnom životu, a moli pomoć i učešće u svom životu Božije blagodati, koja prosvećuje sav njegov život. I ovde je veoma važan autoritet tradicije, hiljadugodišnje iskustvo crkve. Iskustvo živo, delotvorno i deluje u nama preko blagodati Duha Svetoga. To daje druge plodove i druge rezultate.

 

Međutim, koliko često vidimo spoljnu "ocrkovljenost", a na delu – odsustvo ljubavi i neku ukočenost. Koliko samo ljudi redovno posećuje crkvu, ali ne žive sasvim po Jevanđelju. I njihova ispovest je često formalna, i pričešće – "uobičajeno". I istovremeno, mogu se sresti ljudi koji su potpuno daleko od crkve, čak ubeđeni ateisti, ali koji žive na delu, a ne na rečima – istinskim hrišćanskim životom.

 

Da, tako nešto je moguće, ali je to nerazumevanje, kako u jednom, tako i u drugom slučaju. To jest čovek nije nešto potpuno shvatio u svom životu. „Po plodovima ćete ih poznati". "Neće svako, koji Mi govori: "Gospode! Gospode!“, ući u Carstvo Nebesko, već onaj koji ispunjava volju Oca Moga Nebeskoga"– govori Hristos. Kada čovek pokušava da se ocrkovi, on kao da menja omotač, oblači dugu suknju, ili još nešto tako, a njegova unutrašnjost i suština ostaje u nekom zamrznutom stanju. On čuva sebeljublje, i otuđenost od ljudi.

 

Ako se čovek formalno odnosi prema sebi, on površinski prima i malo značenja pridaje svom unutrašnjem svetu (takvih ljudi je takođe mnogo, nažalost), onda je za njega i ispovest formalna – nabrajanje, imenovanje grehova. Čovek nije svestan najopasnijeg – on želi da bude "dobar". Hoće da bude dobar u sopstvenim očima, da bude u saglasnosti sa svojom savešću, i sa ljudima. Za njega se to strašno razočarenje- pokazuje ništavnim, praznim, dalekim od nekih stvari. I čovek se u sebi nesvesno protivi takvom strašnom znanju, izgrađuje svoje psihološke zaštite, pokušava da se sakrije od samog sebe, od Boga, i da ode u neku senku. I zato je njemu lakše da nabroji neke grehe, nego da pokuša da shvati u čemu je u stvari kriv.

 

A ako je čovek došao u crkvu samo zbog toga što mu je to neko posavetovao – loše si, bolestan si, dođi i sve će ti se srediti u životu – to je duboko protivno hrišćanskom odnosu prema životu uopšte, takav model prihvatanja sebe i sopstvenog mesta u životu. Možda će on s tim naravno on i ostati, nažalost.

 

I kod ateiste, koji je po svojoj suštini hrišćanin i po svojoj suštini nosi u sebi ljubav, radost – postoji takođe nedovoljno razumevanje. To je ateizam iluzije. Kada počneš da razgovaraš sa takvim čovekom, shvataš da je i on verujući čovek, i da je njegov život u suštini ocrkovljen, to jest on je ljubavlju povezan sa drugim ljudima. Ali on nije domislio najvažniju misao. On živi, potčinjavajući se, ne misli, već svom srcu, intuiciji. Takvi ljudi često veoma stradaju u životu, zbog toga što mnoge stvari ne mogu da prihvate, oni pokušavaju da odvoje svetlost od tame, pšenice od kukolja, ljubav od licemerja i ne mogu to da učine, veoma često osećajući nekorisnost svega toga, što oni rade. Njima je nedostupno Bogoopštenje, te oni nemaju tu punoću postojanja. Oni imaju ljubav kao delatnost, ali ljubav kao punoća života je za njih nedostupna.

foto: Profimedia

A da li je dostupno Bogoopštenje u crkvi? Jer tamo srećemo mnogo toga nesavršenog, nepravilnog, odbojnog, većinu ljudi sa svim njihovim nedostacima. Da bi opštili s Bogom ljudi traže osamu, i zbog čega je potrebno to raznorečivo sabranje ljudi?

 

Prva crkvu čineAdam i Eva, a uopšteno govoreći prva Crkva je – Trojica. Jer ako govorimo o ljubavi, a Bog je ljubav, rečeno je u Jevanđelju, znači ljubav treba na nekoga da se izliva. Ljubav je ako sam ja spreman čak i svoj život da dam za nekog čoveka, da umrem radi tog čoveka. I zato ne može čovek koji je sam da ostvari viši smisao. Naravno, podvižnici-pustinjaci su u tom smislu izuzeci. Oni imaju poseban dar Božiji – nalazeći se u samoći ostvaruju viši smisao. A viši smisao je – ljubav. Ona je neostvariva u samoći. Čovek treba da izađe van svog sopstvenog omotača da bi razrešio problem ljubavi. Ljubav je kada nekoga voliš. I zbog toga je Bog – Sveta Trojica. Kako je rekao jedan bogoslov, ako shvatamo Trojicu, onda razumemo i šta je ljubav. I ako osećamo ljubav, onda za nas tajna Svete Trojice postaje očigledna. I zato je ljubav težnja da nekome nešto daš.

 

Kada voliš samog sebe, to nije ljubav, to je zatvaranje u samog sebe, to je već skoro bolest. I zato u naše vreme, kada mnogi ljudi misle da se može živeti bez Crkve, vidimo takvu pandemiju psihičkih patologija. Posebno u državama, gde je religija potpuno jasno odvojena od države, gde je kod ljudi razrušena tradicija opštežića, gde je narušen život naroda, i ljudi su razdeljeni na ostrva individualnih života.

 

Interesantno je da je posle Reformacije, kada su ljudi u protestantskim hramovima prestali da se ispovedaju, kroz neko vreme psihologija postala samostalna nauka, i tada nastaje psihoanaliza kao pokušaj nekog isceljenja. Vraća se paganski odnos prema čoveku kao meri svih stvari. Najpre nastaje antropocentrizam – vaseljena počinje da se vrti oko čoveka, i potom to kroz neko vreme dovodi do raznih patologija u oblasti duševnog života.

 

Čovek treba da ima odgovornost i za sebe i za druge. Odgovarati za sebe samo pred samim sobom je – tragizam, zbog čega ranije ili kasnije osećamo svoju ograničenost i nepotpunost, svoju nemoć i neku slabost. I svaki čovek oseća potrebu za oproštajem, jer svako bez obzira koliko predivan on bio, u tajnim delovima duše nastaju neke pomisli, jer čovek nije idealan. A mi smo prizvani na svetost: "Budite savršeni kao Otac vaš Nebeski" – govori Hristos. I zbog toga svetost uključuje u sebe osećaj svoje nepotpunosti, duboku svest o svojoj grehovnosti, ali je to istovremeno i vera u to, da me veliki Bog, Vladika sveta i pored svega voli onakvim kakav jesam. To umiruje.

 

Nisam ja sam sebi sudija, već mi je Bog sudija. Bog raspet na krstu za mene – to je sud Božiji. Uzeti moj greh na sebe, uzeti moju bol, umreti za mene.

Kada osetiš da nevini Bog uzima našu krivicu na sebe, šta može da se pojavi sem blagodarnosti? Ljubav je kada se čovek stidi za sebe i za druge ljude, on oseća zlo koje oni čine kao svoje sopstveno. Oseća da je drugi čovek učinio nešto, ali se to tiče i mene jer sam i ja takođe čovek. To i jeste punoća ocrkovljenosti, to i jeste život u Crkvi.

 

(Stil.kurir.rs/Izvor:Baštabalkana.com)

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs