Branislav Nušić je bio veliki književnik, pisac drama i eseja, a smatra se najvećim srpskim komediografom.
Sin jedinac velikog Branislava, dobio je ime po jednom od najvećih junaka iz srpske narodne književnosti- Strahinja Ban.
Strahinja ban Nušić važio je za velikog patriotu i idealistu, a ono što je ušlo u istoriju jeste da je jedan od 1300 kaplara koji su dobrovoljno otišli u rat.
Nažalost, Strahinja je bio jedan od 400 koji su poginuli za otadžbinu u Velikom ratu.
Težak rat doneo mu je velike muke, te je ranjen i povučen na lečenje u Skoplje.
I pored pokušaja majke Darinke da spreči Bana da se vrati u rat, njegova ljubav prema otadžbini i častoljublje bili su ispred svega.
Nakon što je na inicijativu majke, lekarska komisija pokušala da Bana okarakteriše kao nesposobnog za borbu, te tako spreči njegov povratak u boj, on nije odustajao. Snaga je bila jača od svega i siguran u sebe je izjavio:
"Ne verujem u nalaz i zahtevam odmah drugu komisiju!"
Nušićev sin je imao samo 19 godina kada je vraćem je na front sa koga se nažalost nikada nije vratio. Poginuo je u Kolubarskoj bici.
Ko me pronađe mrtvog molim ga sledeće:
"Zovem se Strahinja Nušić. Svršeni sam maturant koji je rođen u Beogradu. Porodica mi živi u Skoplju. Kumanovska ulica broj jedan. Molim da obavesti moju porodicu gde sam poginuo, kad i na kom mestu sahranjen. Unapred blagodaran”
U pismu upućenom ocu stajalo je:
"Dragi Ago, ne žali za mene. Ja sam bio na braniku otadžbine za ostvarenje onih velikih naših ideala koje smo svi mi tako složno propovedali 1908. godine. Ne kažem da mi nije žao što sam poginuo, osećao sam štaviše da bih mogao budućoj Srbiji korisno da poslužim, ali, takva je sudbina. Deda, mama i ti oprostite mi. Gitu i Mimu pozdravi. Tvoj sin Ban”
Sinovljeva smrt potpuno je slomila Nušića!
Branislav Nušić nazvao jednu gospođu kravom: Evo kako se izvukao na sudu!
"Mogao sam da ga izvučem- i nisam mogao”, rekao je Nušić.
Povodom otkrivanja spomenika u Skoplju u čast bataljona u kome je Strahinja ban nastradao Nušić je, u ime svih roditelja koji su u ratu izgubili svoju decu, održao potresan govor:
"Pa ipak, mi smo ustrajali, ustrajali smo evo da doživimo i ove dane; ustrajali smo jer nas je podržavala uteha- da velika dela traže i velike žrtve i da smo tim velikim žrtvama, koje smo dali, postavili temelje velikome delu.
Glas mrtvih, reč mrtvih je tu, ona lebdi nad nama… Ja, koji sam bliže smrti no životu, ja je čujem; vi koji ste bliže životu nego smrti, vi je osećate u duši. A glas mrtvih vam ovog časa veli:
"Hvala, drugovi, na sećanju i priznanju, ali pravi spomenik nama palima podići ćete tek ako budete kadri sačuvati veliku tekovinu ujedinjenja koje je iz naše krvi poniklo!‘ Tada, tada ćemo i mi roditelji doživeti pravu utehu i reći:
"Prosta vam bila krv naše dece, iskupili ste je!" U ime ojađenih majki i očeva, polažem na ovaj spomenik najskupoceniji venac, venac roditeljskih suza!"
Tužan život Žanke Stokić, udate na silu: Nesreće je pratile od detinjstva do smrti!
