Iako je, čak, 80% ljudske populacije, prošlo kroz déjà vu, on je i dalje nepoznanica kako za one koji su ga doživeli, tako i za naučnike. Kako se dešava iznenada, traje kratko i nemoguće ga je izazvati, teško je detaljnije proučiti njegove uzroke i karakteristike.
Mada zvaničnih zaključaka nema, pojavile su se dve nezvanične teoroije o tome šta bi pojavu déjà vu-u (odnosno, već viđenog), moglo da uzrokuje.
Po prvoj teroiji, pojava déjà vu-a ima veze sa centrom za prepoznavanje poznatih i proživljenih događaja i centrom za prizavanje sećanja. Iako se nalaze u različitim delovima mozga, oni funckionišu sinhronizovano. Naučnici koji podržavaju ovu teriju, tvrde da osećaj već proživeljnog proizilazi iz impulsa koji nas na određeni način podseća na naša najdublja sećanja. Tako vas kancelarija u kojoj danas radite, može podsetiti na sobu u kojoj ste prespavali kao dete. Impuls koji pokreće déjà vu može biti bilo šta, od pojave do predmeta.
Druga teorija odnosi se na način na koji se obrađuju uspomene. Po ovoj teoriji, impusli koji dođu do nas u momentu déjà vu-a, umesto u centar za kratokoročna sećanja, prosleđuju se u onaj za dugotrajna, prilikom čega se javlja utisak da je to nešto već proživljeno.
Ono u čemu su naučnici jedinstveni jeste zaključak da su ljudi između 15 i 25 godina skloniji pojavi déjà vu osećaja, u odnosu ljude starijih doba. To se opravdava aktivnijim radom mladog mozga, koji ujedno proizvodi više dopamina, koji je povezan sa pojavom déjà vu-a.
Takođe, naučnici tvrde da ukoliko bi se našao uzrok pojave déjà vu-a, vrlo je verovatno da bi se moglo uticati i na sprečavanje nastanka i razvitka bolesti koje imaju veze sa pamćenjem, pogotovo Alchajmerove.
