Vernici Srpske pravoslavne crkve 27. januara obeležavaju Svetog Savu, jednog od najbitnijih srpskih svetaca koji je 1219. godine uspeo da izdejstvuje autokefalnost Srpske pravoslavne crkve.
Prema narodnom verovanju, na Svetog Savu ne sme da se nosi ništa crveno. Ovo verovanje potiče iz starih vremena, dok su seljaci strahovali da im vukovi ne pojedu stoku. Sveti Sava se smatrao pastirom i zaštitnikom stoke, te se ona na Savindan po običaju sama puštala na ispašu. Međutim, crveno se nije nosilo jer se verovalo da boja krvi privlači vukove.
Isto tako na ovaj dan ne valja otvarati britvu i oštriti noževe ili bilo koji alat kako bi vukovima čeljusti ostale sklopljene.
Postoji i verovanje da je loš znak ako na Svetog Savu grmi i da će se sigurno nešto rđavo desiti, pošto su udari gromova izuzetno retka pojava zimi. O grmljavini na Svetog Savu govori se i u narodnoj pesmi "Početak bune na dahije".
Veruje se i da sunčan dan na Svetog Savu donosi blagostanje i srećnu i rodnu godinu.
Iako je ovaj dan takozvano crveno slovo, na Svetog Savu za kućne poslove uglavnom važi kontra od onoga što je uobičajeno na velike praznike. Baš zato što se stoka u staro vreme puštala sama na ispašu, smatralo se da domaćin Savindan treba da iskoristi za sve bitne kućne poslove. Žene tog dana smeju da rade kućne poslove, a čak je poželjno da se obavi veliko spremanje.
Običaj je da se posti prema pravilu posta kad praznik padne na sredu ili petak, iako je dozvoljeno konzumirati ribu. Smatra se i da deca na Svetog Savu treba da nauče nešto novo, makar neku novu pesmu, jer će se u suprotnom ulenjiti i neće dovoljno napredovati cele godine.
Stil/Espreso
