Prepodobni Serafim Sarovski bio je jedan od najvećih ruskih pravoslavnih podvižnika, prozorljivaca i čudotvoraca, a slavi se kao svetitelj. Živeo je u šumi, okružen priridom i životinjama. Uspeo je da pronađe apsolutan duševni mir, toliki da su mu, prema priči, i medvedi prilazili i umiljavali se.
Dobivši od Boga blagodatne darove: prozorljivosti, čudesa i isceljenja, a po volji Svevišnjeg, počeo je da stupa u razgovor sa posetiocima, a pre svega sa monasima. Njegove reči, prenete nekom posebnom ljubavlju i prepune neke tihe, životne vlasti, zagrevala su ljudska srca, čak i ona okorela i hladna.
Sa velikom ljubavlju lečio je sve duševne i telesne bolesti. Toliko je bio poznat i voljen da je dnevno dolazilo skoro po dve hiljade ljudi na lečenje ili savete, ili samo za njegov blagoslov.
Odlikovao se velikom smernošću. Kada ga je ceo svet slavio, on je sebe nazivao ubogi Serafim.
Pitali su ga: Šta je cilj našeg života? A Serafim Sarovski je odgovorio: Vraćanje u naručje Oca Nebeskog.
Dana 14. januara 1833. godine starac Serafim je završio svoj život na zemlji, u svojoj običnoj beloj podrasi, klečeći na kolenima na svagdašnjem mestu svojih molitvenih podviga, pred ikonom Božje Matere "Umilenje". Oko vratu mu je visio mali krst sa raspećem, a ruke su mu bile prekrštene na grudima.
Osim što je mnogima pomagao za života, Serafim Sarovski ostavio je dragocene reči koje žive skoro dva veka nakon njegove smrti. Ovo su njegovi saveti o tome kako da sačuvate unutrašnji mir:
- Ništa na svetu nije bolje od mira u Hristu - u njemu se poništava svaka borba vazdušnih i zemnih duhova: Jer ne ratujemo mi protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe podnebesnih.
- Znak je razumne duše da čovek pogružava um u sebe i ima delanje u srcu svome. Tada ga blagodat Božija osenjuje i čovek prebiva u mirnom nastrojenju, a uz pomoć ovoga i u nastrojenju nadnebeskom: u mirnom, to znači sa dobrom savešću; u nadnebeskom - jer um sagleda u sebi blagodat Svetoga Duha, po reči Božijoj: "U miru je mesto Njegovo."
- Može li čovek da se ne raduje, videći sunce telesnim očima? A koliko veća radost nastaje kada čovek unutarnjim, (duhovnim), očima ugleda Sunce Pravde, Hrista. Tada se uistinu raduje anđelskom radošću. O tome je Apostol rekao: "Naš je život na Nebesima".
- Kada neko živi u mirnom nastrojenju, on kao da kašičicom zahvata duhovne darove. Imajući mirno nastrojenje duha, i budući osenjivani blagodaću Božijom, Sveti Oci su dugo živeli.
- Kada čovek dođe u stanje mira, on iz sebe i na druge može da izliva svetlost prosvetljenja razuma. On pre svega treba da ponavlja reči proročice: "Neka ne izlaze iz usta vaših reči ohole." I reči Gospodnje: "Licemeru, izvadi najpre brvno iz oka svojega i tada ćeš videti da izvadiš trun iz oka brata svojega."
- Ovaj mir je kao neko bescen-blago Gospod ostavio učenicima Svojim uoči smrti Svoje, govoreći: "Mir vam ostavljam, mir Svoj dajem vam". O njemu takođe govori i Apostol: "I mir Božiji koji prevashodi svaki um, neka sačuva srca vaša i misli vaše u Isusu Hristu."
"Na sve načine treba da se trudimo da sačuvamo mir duševni i da se ne uznemiravamo zbog uvreda i žalosti koje nam drugi nanose. Zato svakako treba da se trudimo da obuzdavamo gnev i, pomoću pažnje, um i srce da sačuvamo od nedoličnih pokreta. Zbog toga žalosti i uvrede koje nam drugi nanose treba podnositi hladnokrvno i naučiti se takvom raspoloženju duha da se to što nam drugi čine ne dotiče ne samo nas, nego ni drugih. Vežbanje u tome može čovekovom srcu da pribavi tišinu i pretvori ga u obitalište Samoga Boga.
- Mi, dakle, treba da sve svoje misli, želje i dela usredsređujemo na to da zadobijemo mir Božiji i sa Crkvom svagda vapimo: "Gospode Bože naš! Daj nam mir!
