Teodor Nestorović, kasnije Sveti Teodor Vršački, iste godine kada su spaljene mošti svetog Save na Vračaru, podiže jedan od tri najveća ustanka u srpskoj istoriji i najveći ustanak Srba protiv Turaka pre 1804. godine.
Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici sutra obeležavaju Svetog Teodora Vršačkog, vladiku banatskog i predvodnika banatskih ustanika protiv turske okupacije 1594. godine.
Teodor Nestorović, kasnije Sveti Teodor Vršački, iste godine kada su spaljene mošti svetog Save na Vračaru, podiže jedan od tri najveća ustanka u srpskoj istoriji i najveći ustanak Srba protiv Turaka pre 1804. godine.
Episkop Teodor se 1594. godine našao na čelu ustanika u Banatu. Ustanici su na zastavama imali lik Svetoga Save.
Kada je saznao da je u Carigradu izbila pobuna janjičara, ponadao se da će se Turci povući iz Banata u Tursku, kako bi pogušili pobunu. Narodni prvaci, kaluđeri i sveštenici su mu savetovali da je vreme da se banatski Srbi dignu na ustanak, proteraju Turke sa svoje zemlje1 i tražili mu da se stavi na čelo ustanka. Učestvovao je u organizaciji ustanka. Pošto je odlučio da bude duhovni vođa ustanka, ustanike je savetovao da zastave svojih crkava ukrase likom Svetog Save. Ustanak je vodio ban Sava Temišvarac, pod zastavama sa likom Svetog Save.
Ustanak je započeo 1594. godine. Na početku su Srbi imali nekoliko pobeda. Zauzeli su dosta sela i gradova i proterali Turke. Mnogi su poverovali u moć Svetog Save, a Turci su govorili da ih ne pobeđuju ustanici, već kaurski svetac Sava. Početkom juna 1594. odigrala se velika bitka, u kojoj je od 11.000 Turaka preživelo svega 1.000, a među poginulima su bili Sofi Sinan‐paša i još trojica begova. Međutim, Turci su posle tog poraza doveli pojačanje od 30.000 vojnika i 10. jula 1594. u blizini Bečkereka se odigrala nova bitka, u kojoj je turska vojska pod vođstvom temišvarskog i vršačkog paše porazila 4.300 ustanika, od kojih se spaslo jedva oko njih 300.
Posle bitke Teodor je zapisao u Osmoglasniku iz 13. veka:
- A meni, grešnom, Gospod ne dade da poginem kao car Lazar na Kosovu, i okajem grehe svoje. Ostavi me na najgrđim mukama: gledaću kako se zatire moj narod da mu ni traga neće biti.
NE PROPUSTITE
Tako se ustanak posle nekoliko meseci završio neuspešno, a sredinom jula Banat se ponovo našao u turskim rukama. Sinan‐paša, koji je zbog početnih pobeda ustanika izgubio svoj položaj, određen je da kazni Srbe. Naredio je turskim vojnicima da ih nemilosrdno kažnjavaju, po selima i gradovima. Ustanike koje bi uhvatili izlagali su mukama, nabijali na kolac, čerečili na čengelima, žive drali i na ražnju pekli, a ubijani su i oni koji nisu učestvovali u ustanku, uključujući i žene i decu. Paljene su i rušene srpske kuće i crkve.
Veliki broj Srba iz Banata je u strahu od turske odmazde prebegao u Erdelj. Na molbu naroda i vladika Teodor je, mada nerado, odlučio da se i sam tamo skloni. Tamošnji knez Batori mu je odredio da se nastani u Temišu, gde se nalazila velika grupa izbeglih Srba i dozvolio mu da zasnuje srpsku eparhiju. Od izbeglog naroda osnovane su srpske parohije. Teodor je umešno vodio crkvu, zaveo red i starao se o redovnom bogosluženju.
Znajući koliko mu je teško padalo stradanje naroda u Banatu, Turci su Teodoru obećavali da će prestati sa mučenjem i ubijanjem Srba, ako se vrati u Vršac i obećavali mu da ga neće kazniti. Znajući da su turska obećanja lažna i da će biti kažnjen na smrt, Teodor se najpre dvoumio i odlagao donošenje odluke, ali je na kraju ipak odlučio da se vrati u Vršac.
Čim je stigao u Vršac, predao se Turcima, koji su odmah počeli da ga tuku i vređaju, a dan po dolasku, na trgu u Vršcu, okupili su se turski vojnici i naterali Srbe da dođu da gledaju mučenje. Postavljen je na poduži kolac i vezan između dva rakljasta drveta. Dva dželata su mu živom gulila kožu, polako je odvajajući od mesa, zasecajući je od vrata, pa nadole i povremeno ga polivajući hladnom vodom, kako bi što duže ostao pri svesti, dok je vladika šaputao molitvu da izdrži muke.Sutradan su njegovo telo odneli daleko od Vršca i sahranili ga na nepoznatom mestu.
Sećajući se lika Svetog Save na barjacima ustanika i nadajući se da će tako zauvek obeshrabriti Srbe, Sinan-paša je naredio da se mošti Svetog Save donesu iz manastira Mileševe i spale na Vračaru, dana 27. aprila/10. maja 1594, a pepeo izgorelih moštiju razveje na sve četiri strane sveta.
Teodor je kanonizovan 29. maja 1994. godine. U njegovu čast, na vršačkom bregu je 2002. godine podignut i osveštan hram Svetog Teodora Vršačkog.
(Stil/Republika)
