Poremećaji u vidu stečene agresivnostiKada je u pitanju ova vrsta agresivnosti, najpre se govori o poremećajima koji nastaju unutar grupe čovek-pas. Reč je o ponašanju koje je pas, tokom vremena doživeo kao prilagodljivo, ali koje se, u trenutku kada nije smelo da se ispolji - ispoljilo, i postalo neprijatno. Takvo ponašanje je odgovor na neusklađenu hijerarhijsku organizaciju. U početku, agresivnost psa je neugodan odgovor, ali još uvek sasvim normalan i očekivan. Vrlo brzo, pas shvata da je ujed delotvorno oružje, i počinje da ga koristi neprestano, te faza zastrašivanja iščezava, kako bi nastupila faza hiperagresivnosti. Ta vrsta ponašanja prelazi iz okvira normalnog u patološko ponašanje. Kada je lečenje u pitanju, najbolje i najpoželjnije je početi u stadijumu reaktivne agresivnosti, ali mnogi vlasnici dolaze na konsultovanje sa veterinarom tek kada agresivnost poprimi razmere patologije. Ovi poremećaji su, kao što je već navedeno, uzrok disbalansa u hijerarhijskim odnosima – štenetu je od dolaska u porodicu dozvoljeno da uživa sve privilegije koje imaju dominantna lica. Onda, u jednom trenutku, ta preimućstva prestaju da važe, situacija se menja, i pas oseća da gubi hijerarhijski oslonac koji je do tada imao. Dakle, u ovakvoj konfliktnoj situaciji, pas će koristiti prilagođen odgovor, tj. hijerarhijsku agresivnost. Prognoza lečenja poremećaja pri stečenoj agresivnosti je povoljna, ukoliko su i gazde svesne da treba da sarađuju. U protivnom, čitava terapija može dovesti do još većeg neuspeha. U stadijumu hiperagresivnosti, pas postaje opasan, pa se preporučuje maksimalna saradnja i istrajnost. Od medikamenata se koriste najviše neuroleptici.
Fobije
Fobije su reakcije straha (bekstvo, uklanjanje) izazvane nečim što ne predstavlja nikakvu realnu opasnost za psa. Pratimo tri stadijuma razvijanja fobija: 1. Dinamički stadijum. Pas reaguje na samo jedan fobični stimulans. Ova fobija je, dakle, jednostavna. Reakcije na ovu fobiju su dobro organizovane, s ciljem da mu omoguće da izbegne tu stimulaciju sakrivajući se ili bežeći. 2. Stadijum pojačanja. Pas nije uspeo da se oslobodi od fobičnog stimulansa, te se javljaju sve snažnije emocionalne reakcije – reakcije straha. Ispoljavaju se u obliku izmenjenih fizioloških pojava (uriniranje i defekacija usled straha, prekomerno lučenje pljuvačke, ubrzani rad srca, kao i ubrzano disanje), potom veoma brzo nastaju reakcije agresije izazvane strahom. 3. Stadijum generalizacije. U ovom stadijumu je pojačavanje emocionalnih odgovora praćeno velikom opreznošću. Vremenom će pas uočiti stimulanse koji prethode pojavi fobičnog stimulansa. Počeće da i na te nove stimulanse reaguje kao na prvobitni fobični stimulans. To je već složena fobija i njen razvoj može dovesti do povezivanja svih elemenata njegove sredine sa fobičnom situacijom. Fobična situacija najčešće nastaje kao posledica žestokog stresa izazvanog kontaktom sa stimulansom koji će postati fobičan. Prognoza lečenja je, najčešće, pozitivna, ali zavisi od stadcijuma fobije i želje vlasnikove da sarađuje. Uz terapiju navikavanja ili uz radnu terapiju, daju se i anksiolitici ili betablokatori.
Poremećaji u majčinskom ponašanju Ovde se susrećemo sa dva različita tipa patološkog ponašanja, mada ćemo se baviti isključivo „agenezom majčinskog ponašanja, tj. slučajevima kada kuja ne ispoljava uobičajeno majčinsko ponašanje. To neuobičajeno ponašanje se javlja već 24 do 48 sati pre samog koćenja, i odražava se nespokojstvom, uzemirenoću, umesto prirodnom željom da pripremi buduće leglo. Panika počinje sa prvim kontrakcijama. U normalnim okolnostima, kuja bi se skrasila na jednom mestu gde bi trebalo da donese na svet svoje mladunce; ali u ovakvoj situaciji, ona trči uznemireno po kući, traži prisustvo svog gospodara i okoti svoje mladunče u hodu uz jecanje. Kada rodi prvo štene, ne obraća pažnju na njega, i ono obično ugine ukoliko nema ko da ga pazi. Mnoge kuje u ovoj situaciji moraju da se oštene carskim rezom, pošto, u nedostatku motivacije, ne mogu ni da se dovoljno napregnu. Odmah posle koćenja, kuja odbija svaki kontakt sa njima i može ili da pobegne, ili da ih napadne, ako ih neko približi. I ovi poremećaji, kao i mnogi drugi, uslovljeni su lošom ili nedovoljnom socijalizacijom – tj. najčešće se javljaju kod kuja koje su se dobro asimilovale sa ljudskom, ali ne i sa psećom vrstom. U većini ovakvih slučaja, parenje je ostvarivano prisilno, ili veštačkim oplođenjem, budući da je kuja odbijala mužijaka u periodu ovulacije. Prognoza „izlečenja“ je vrlo neizvesna, i sadašnjim terapeutskim metodama nisu zabeleženi sasvim zadovoljavajući rezultati. Eventualno bi moglo da se pomogne pripremanjem mesta gde će se kuja navići da spava u danima koji prethode predviđenom terminu koćenja. Kada koćenje počne, trebalo bi da cela porodica okruži kuju, da joj priča i da je mazi. Možete da atmosferu učinite prijatnijom i opuštenijom uz puštanje tihe muzike. Akušerske radnje bi trebalo da se obavljaju što bezbolnije i što manje stresno. Akupunktura i naročito korišćenje sistema „tens“ (aparat koji omogućuje električnu stimulaciju na nivou kože i sprečava prenošenje poruke bola) omogućuju da se ubrza otvaranje grlića uz suzbijanje bola. Pripreme se peškiri kojima su se brisali vlasnici, zbog poznatog mirisa na koji je kuja navikla, da bi se istim peškirima brisali mladunci posle okota. Vlasnici bi trebalo da pokažu izuzetnu radost i prinesu štenad kuji da ih onjuši. Bradavice se premažu gelom za lokalnu anesteziju, da bi osećaj kontakta sa štenadi bio ograničen. S njom se i dalje razgovara, uz maženje. U oko četrdeset odsto takvih slučajeva dolazi do prihvatanja štenadi i do boljih budućih koćenja. U izvesnim slučajevima, može se dati neki anksiolitik bez sedativnog dejstva kako bi se smanjio rizik od reakcija straha. Paroksistična anksionznostOvaj oblik anksioznosti se ispoljava naglom pojavom kriznih situacija. Strah je, u ovom slučaju vidljiv jedino po svojim neurovegetativnim promenama – ubrzan rad srca, ubrzano disanje, nesvestica, povraćanje, dijareja, uriniranja, povećano lučenje pljuvačke. Najčešći oblik kod psa je kardiorespiratorni, nakon čega sledi povraćanje. Kriza se manifestuje naglim ubrzanjem disanja, gubitkom vazduha, drhtanjem, simptomima predsrčanog udara (talas udara srca koje se kontrahuje, vidljiv na donjoj strani grudne kosti, levo). Nakon toga, pas pada na tlo mašući šapama. Uzmite ga u ruke, milujte i nastojte da ga umirite, zato što to zaista može da prekine krizu. Primećeno je da su određene rase pasa (patuljasta pudla, normandijski doberman) sklonije ovom obliku anksioznosti od drugih. Prognoza lečenja i izlečenja je uglavnom povoljna, sem u pojedinim slučajevima gde pas ima još i kardiopatologiju; što je, na svu sreću, veoma retko. Lečenje se zasniva na davanju betablokatora kod oblika kardiorespiratornog karaktera i supstituisanih benzamida kod oblika digestivnog karaktera.
Periodična anksionznostOvaj tip anksioznosti se manifestuje promenom u ponašanju, ali i organskim promenama do kojih dolazi periodično. Organski simptomi su, najčešće, digestivnog karaktera, pri čemu je povraćanje najuobičajenije. Razvoj ove anksioznosti se može kretati u dva pravca. S jedne strane, ispoljavanje agresivnosti omogućava psu da se izoluje i smanji svoju anksioznost, da spozna da ujed može da bude efikasan i da počne da ga koristi sistematski, čime lako može da razvije hiperagresivnost. S druge strane, agresivnost usled straha ne dopušta psu da ograniči svoje odnose sa okolinom, pa se razvija proces inhibicije koji vodi u hroničnu anksioznost. Prognoze izlečenja su uglavnom povoljne, ali veliki broj pasa može da situaciju učini opasnom za porodicu, s obzirom na nepredvidljivi karakter agresivnosti izazvane strahom. Upotrebu neuroleptika ili substituisanih benzamida treba kombinovati da terapijom čija je svrha da koriguje elemente koji su bili u korenu razvoja ovog tipa anksioznosti. Permanentna anksionost Ovaj tip anksioznosti se može smatrati najrazvijenijim tipom, s obzirom da menja ukupno ponašanje psa. Odlikuje se inhibicijom ponašanja na planu odnosa i istraživačkog ponašanja, uz pojavu supstitucije. Reč je o ponašanjima koja nisu vezana za situaciju u kojoj nastaju, ali koja umanjuju emocionalnu napetost. Tri vrste ponašanja imaju tu funkciju: kontakt sa sopstvenim telom, konzumiranje hrane i pića. Kontakt sa telom može dovesti do rana od lizanja, što navodi vlasnike da se obrate veterinaru. Lečenje je uglavnom efikasno. Reaktivna depresijaOva vrsta depresije se javlja kao reakcija različitih jakih emocija. Zapravo, tuga i potištenost koje se pojavljuju neposredno nakon stresa ne mogu se smatrati patološkim. To su prirodne reakcije, koje na neki način „štede“ nervni sistem, koji se odveć napreže. Osim kod subjekta sa potpunom anoreksijom, ne pristupa se lečenju u toku šest do osam dana od događaja koji je bio uzročnik depresiji. Nasuprot tome, ako sledeći simptomi uporno opstaju i preko te granice, postavlja se dijagnoza reaktivne depresije. Ona se ogleda u ravnodušnosti prema okruženju, jecanjem koje nije uslovljeno fizičkim bolom, anoreksijom, frigidnošću ili impotentnošću. Izlečenje je ostvarivo, sem u slučajevima kasnog dijagnostikovanja bolesti nakon suviše duge anoreksije, koja može bitno ugroziti život Vašeg psa. U lečenju se, pre svega, koriste antidepresori bez sedativnog dejstva. Određena fizička aktivnost može ubrzati izlečenje. Involutivna depresija Ovaj tip depresije je karakterisičan, pre svega, za pse od oko sedam ili osam godina. Udružuje klasične simptome depresije (ravnodušnost i tugu) i ponovnu pojavu infantilnog ponašanja (nedovoljna higijena, oralno istraživanje okoline), kao i odsustvo usvojenih modela ponašanja. Najčešće se pas dovodi na pregled zbog nečistoće, ili zbog potrebe da guta različite predmete. Treba naglasiti da je poreklo ove bolesti kompleksnije nego što izgleda, i pogađa pse koji su već bili anksiozni. Dakle, to je stanje koje je nastalo prelaskom iz periodične anksioznosti, preko stalne anksioznosti do, krajnje, involutivne depresije. Takođe, određeni organski faktori (starenje mozga, tendencija ka hipertireozisu, vaskularna insuficijencija) mogu da utiču na pojavu ove vrste depresije. Zatim, neki događaji mogu ubrzati pojavu te bolesti, posebno prestanak neke aktivnosti (vojni psi koji su zbog starosti povučeni iz službe, ili lovački psi koji više ne love), kao i dovođenje u pitanje hijerarhijskog statusa usled pristizanja mladog psa u porodicu. Lečenje su, uglavnom, sprovodi uspešno, osim ukoliko se desi da je bolest dosta izmenila moždane funkcije. Od medikamenata se koriste antidepresori kombinovani sa lekovima koji olakšavaju funkcionisanje neurona (analeptici za jačanje nerava). Preporučuje se i redovna fizička aktivnost u društvu sa vlasnicima.
Kada pozvati veterinaraBez odlaganja treba konsultovati veterinara kada pas ispolji neko od sledećih ponašanja. Pretnje Ukoliko pas preti članu porodice ili nekom bliskom poznaniku, koga je često viđao u porodičnom krugu, nemojte čekati da krene da ujeda, da biste intervenisali. Režanje, položaji zastrašivanja, predstavljaju prve elemente agresivnosti, i veterinar će ih lečiti kao takve. To je faza u kojoj se rešenje brzo nalazi, često bez medikamenata. LizanjeSituacija u kojoj se Vaš pas dugo liže, grize nokte ili čupa sebi dlaku je ponašanje koje može biti uzrokovano čisto dermatološkim poremećajima, ali su tom ponašanju neretko uzrok ili anksioznost, ili ritualizacija lizanja usled svraba. Bulimija Ukoliko Vaš pas konzumira hranu bez prestanka i trči kroz kuću tražeći sve što može da se pojede, možda ima bulimiju. Bulimija je često manifestacija anksioznosti, pored nekih poremećaja u metabolizmu. ŽeđAko primetite da Vaš pas pije velike količine vode (više litara) i često urinira, i ukoliko se potvrdi da nije reč o poremećajima endokrinih žlezda, treba ispitati poreklo ove potomanije, s obzirom da ona može manifestovati anksioznost ili ritual. Apatija Ukoliko primetite odsustvo israživačkog duha kod Vašeg šteneta, nedostatak želje za igrom, kao i odsustvo želje da provodi vreme sa Vama, najverovatnije su u pitanju poremećaji razvoja koji iziskuju dugotrajnu terapiju. InkontinencijaVrsta anksioznosti koja se ponekad dovodi u vezu sa vaspitavanjem koje je prisilno ili sa neveštim pokušajima obuke. Izazov Ako primetite da pas, tek ušao u doba adolescencije, počinje da podiže šapu na nameštaj u prisustvu muških članova porodice, znači da ste mu dodelili hijerarhijski status koji mu dopušta da izaziva ostale mužjake. Posetite veterinara, pre nego što počne s pretnjama i ujedima. DepresijaUkoliko je osoba ili životinja sa kojom je Vaš pas imao prisan odnos nestala iz njegovog života, velike su šanse da će pas dospeti u stanje reaktivne depresije. Ona se manifestuje gubitkom apetita i ravnodušnošću prema okruženju. Ukoliko ovo stanje potraje duže od osam dana, treba početi sa lečenjem, da bi se predupredio ozbiljniji oblik depresije. Halucinogeni poremećajiAko primetite da Vaš pas, u stanju mirovanja, počinje da prati pogledom neki imaginarni predmet ili ukoliko, bez ikakvog prisustva zvuka načulji uši, znajte da su najverovatnije u pitanju halucinantni poremećaji koje treba lečiti bez oklevanja. Senilnost Ukoliko se Vaš stari pas ponaša detinjasto, ako prestane da sluša, nije čist i cvili bez povoda, treba analizirati situaciju i, eventualno, započeti lečenje. U ovakvim slučajevima se koriste anksiolitici i neki antidepresivi spojeni sa terapijom koja ima za cilj da koriguje elemente iz njegove prošlosti koji bi bili potencijalni okidači za pojavu anksioznosti. TerapeutikaU poslednjih deset godina primećen je znatan napredak na polju terapeutike. U velikoj meri je do tog napretka došlo zahvaljujući upotrebi brojnih medikamenata koji se koriste u humanoj psihijatriji, kao i boljem poznavanju procesa učenja kod psa. Čovek je oduvek težio da izmeni neželjena ponašanja kod domaćih životinja, a naročito kod psa. Dugo se koristio tradicionalnim i magijskim metodama u te svrhe. Primeri sečenja repa da bi se izbeglo besnilo (smatralo se da se „crv besnila“ nalazi upravo u repu), stavljanje kamička sa planine Vantu u lečenju agresivnosti samo su neki od velikog broja tradicionalnih recepata za lečenje raznorodnih problema. Kasnije je došlo do promene, te se izmena ponašanja kod pasa dozvoljavala jedino dreserima i vaspitačima. Sve eventualne probleme i poremećaje u ponašanju su sveli na genetski problem, čineći, na taj način, svako medicinsko lečenje suvišnim. Upravo je promena društvenog položaja psa učinila mogućim uzimanje u obzir psihičkih poremećaja, a stvaranje terapeutskih metoda, neophodnim. Zahvaljujući tim novim terapeutskim mogućnostima, sve su ređi slučajevi kada eutanazija ili prodaja psa deluju kao jedina rešenja da se sačuva bezbednost gospodara. Hirurške i biološke metode Hirurške metode su dugo vremena bile omiljene među veterinarima. Ako izuzmemo lobotomiju (presecanje njušnih peteljki), koja je zaista brutalna metoda (dovodi psa do stadujuma kada postaje biće koje vegetira), možemo nabrojati neke koje zaista mogu da pozitivno utiču na promene u ponašanju. Kastriranje je, bez ikakve sumnje, metoda koja se najviše koristi u lečenju poremećaja ponašanja. Često se smatra „lekom za sve boljke“ s obzirom da se preporučuje za suzbijanje agresivnog ponašanja, agitarnih stanja, nečistoće, anksioznosti, bez obzira na uzrok. Ali, sama statistika nam govori nešto drugo. Zapravo, konstatovano je da manje od dvadeset odsto kastriranih pasa pokazuje poboljšanje u ponašanju, što efikasnost kastriranja stavlja na nivo efikasnosti niži od onog koji dobijamo pomoću placebo efekta (placebo lekovi omogućavaju da se dobije dvadeset do dvadeset i pet odsto izlečenika). Postavlja se pitanje da li kastriranje uopšte ima nekog uticaja na ponašanje psa. Bilo bi preterano reći da nema. Fiziološki gledano, kastriranje znatno smanjuje nivo seksualnih hormona prisutnih u organizmu, što ublažava nepoželjna ponašanja indukovana tim supstancama. Dva faktora ograničavaju primenu kastriranja. S jedne strane, jedino su agresivnost izazvana ugrožavanjem teritorije i agresivnost usled raznih nadražaja zavisni od hormona. S druge strane, ta ponašanja ne treba smatrati stalnim, s obzirom da bi ih to učinilo nezavisnim od povrede teritorije ili agresivnosti izazvane nadražajima. Lečenje hormonimaBezbolnija metoda, koja predstavlja supstituciju za kastriranje je lečenje hormonima. Dolazi do pozitivnih rezultata u primeni hemijskih reverzibilnih kastriranja. Ova vrsta lečenja ima široku primenu, mada se najčešće koristi kod mužijaka čiji je libido uzročnik problema u ponašanju. Koriste se dve grupe supstanci - progestativi i antiandrogeni. Ograničenja u pogledu efikasnosti ove vrste lečenja ista su kao i kod lečenja pomoću hirurškog kastriranja, a te dve grupe supstanci ni izdaleka nemaju isti efekat. Progestativi se uzimaju u velikim dozama da bi se suzbilo agresivno ponašanje izazvano razdražljivošću. Međutim, oni imaju tendenciju da pogoršaju agresivnost usled ugrožavanja teritorije. U dozama koje su neophodne da bi se postigli pozitivni rezultati na psihičkom nivou, ove supstance mogu imati opasna sekundarna dejstva, naročito na koštanu srž, i, samim tim, na krvnu sliku. Antiandrogeni su, za razliku od prethodnih, daleko specifičniji i omogućavaju ostvarenje pouzdanog hemijskog kastriranja. Njihova upotreba je vremenski ograničena. Granice njihove efikasnosti poklapaju se savršeno tačno sa onima koji se odnose na kastriranje. Ostali hormonalni tretmani se koriste u izuzetno malim dozama - tiroidni hormoni i kortizon - kod terapija težih depresivnih stanja. To su hormoni koji normalno doprinose prilagodljivom odgovoru organizma u stresnoj situaciji. Kod depresivnog psa, nagomilavanje situacija agresivnosti, koje je dovelo do depresije, iscrpilo tiroidu i nadbubrežne žlezde. Tiroida postaje manje aktivna kod ostarelog psa, što pogoduje nastanku involutivne depresije. U svim slučajevima, prepisivanje malih doza tiroksina i, eventualno, kortizona, izgleda da daje dobre rezultate. PsihotropiTo su supstance koje umnogome utiču na promenu ponašanja i klasifikuju se po specifičnim karakterisktikama. Neuroleptici su sedativi (utiču na smanjenje motorne aktivnosti), izazivaju stanje ravnodušnosti u osnosu na okruženje, utiču na smanjenje agresivnosti, koriste se u lečenju halucinantnih stanja. Postoje tri grupe neuroleptika. U prvu grupu spadaju neuroleptici sedativi (njima je svojstveno potiskivanje voljnog ponašanja), koji oslabljuju motornu aktivnost psa. Zatim, postoje neuroleptici koji se koriste protiv inhibicije – dezinhibitori – i oni omogućuju da životinja dobije novu sposobnost za interakciju sa svojom okolinom. Postoje i meštoviti neuroleptici čije srednje dejstvo spaja emocionalno smirenje i povećanje sposobnosti prilagođavanja okolini. Klinički se najčešće koriste ovi poslednji. Neuroleptici su najbolji lekovi kod lečenja agresivnosti. Supstituisani benzamidi su supstance koje se nalaze negde između antidepresora i neuroleptika. Potiču od leka koji ima funkciju sprečavanje povraćanja (Primperan). Ovi lekovi su vrlo korisni zbog elastičnosti svoje upotrebe. Kada je u pitanju depresivna i anksiozna životinja, male doze ovog leka su dovoljne da se povrati istraživački duh, kao i želja za igrom. Supstituisani benzamidi smanjuju i neka agresivna ponašanja (nastala usled straha ili određenih nadražaja), kao i emocionalne reakcije koje su, najčešće, praćene problemima digestivnog sistema. Anksiolitici su supstance koje deluju u moždanoj kori na pojedine neurone koji su uključeni u odgovore na strah i inhibiciju, blokirajući njihovo funkcionisanje. Najpoznatiji su benzodiazepini, od kojih je načešće korišćen valijum. Preporučuje se oprezno korišćenje ovih lekova, s obzirom da pospešuju ispoljavanje agresivnih stanja. Najčešće se koriste u slučajevima stalne anksioznosti. Antidepresori omogućavaju normalne moždane funkcije kod depresivnih pacijenata. Oni koji se koriste u lečenju pasa, pripadaju dvema jasno odvojenim himijskim grupama, triciklicima i tetraciklicima. Triciklici imaju vrlo jako sedativno dejstvo i omogućuju kontrolu uriniranja i defekacije, s obzirom da ubrzavaju srčani ritam i kod anksioznih psa. Tetaciklici nemaju sedativno dejstvo, već omogućavaju stimulaciju nastavljanja aktivnosti; posebno su pogodni za lečenje depresije kod štenadi i kod reaktivnih depresija. Terapije Kod problema ponašanja koriste se terapije ponašanja i kognitivne terapije.
Terapije ponašanjaTerapijama ponašanja nastoji se da se promeni, kao što i sam naziv kaže, ponašanje pacijenta. Ukoliko želimo da pojačamo i održimo određeno ponašanje, koristićemo pozitivno potkrepljenje. Nasuprot tome, ako želimo da neko ponašanje suzbijemo, doći će do negativnog konteksta, i to zovemo negativno potkrepljenje. U ovakvoj vrsti prisupa nije cilj da pas razume situaciju, već da se usmeri njegov odgovor. Razlikujemo dva tipa terapije ponašanja – metode uslovljavanja i metode navikavanja. Kada je u pitanju uslovljavanje, razlikujemo pet sistema. Averziono uslovljavanje je, zapravo, spoj negativnog potkrepljenja ili kažnjavanja sa neželjenim ponašanjem. Da bi kažnjavanje imalo efekat, mora da bude izvršeno u deliću sekunde posle lošeg odgovora – ono može biti neprijatno, ali je srazmerno grešci. Negativna potkrepljenja su, najčešće, sistemi sa automatskim pokretanjem, i ne podrazumevaju fizičko prisustvo vlasnika (mišolovka, ogrlica sa električnim pražnjenjem i sl.). Ukoliko se ponašanje „leči“ na taj način, velike su šanse da će brzo doći do pozitivnih rezultata, ali će se neželjeno ponašanje vratiti čim se prestane sa kažnjavanjem. Upravo zbog toga je najbolje da se zajedno sa averzivnim uslovljavanjem primenjuje i pozitivno uslovljavanje putem nagrada. Pozitivno uslovljavanje predstavlja spoj pozitivnog potkrepljenja ili nagrade sa traženim odgovorom u ponašanju. Nagrade treba davati postepeno, dok se ne stabilizuje ponašanje psa, i kasnije, eventualno, zbog dalje motivacije. Prvi rezultati se postižu sporije nego kod kažnjavanja, ali su znatno efikasniji. Ove metode uslovljavanja se koriste samo za slučajeve menjanja postojačeg ponašanja. Da bi se izgradila ponašanja koja su nepoznata životinji, koriste se druge metode. Oblikovanje se postiže konstantnim nagrađivanjem različitih postupaka koji vode pozitivnom ponašanju. Ova metoda može pomoći i anksioznim psima da savladaju situacije koje izazivaju strah. Kontrauslovljavanje je kontradiktorni spoj dva nespojiva odgovora u prisustvu istog stimulansa, kako bi došlo do nestanka inicijalnog odgovora. Ovaj sistem je zastupljen kod lečenja fobija. Radi bolje uspešnosti lečenja, najbolje bi bilo da se uporedo odvija proces navikavanja. Imerzija ili implozivna terapija se zasniva na suočavanju sa stimulansom koji je okidač napada panike, otklanjajući svaku mogućnost izbegavanja tog suočavanja. Ova seansa se održava samo jednom i prekida se čim subjekat potpuno prestane da reaguje. Ova metoda je vrlo opasna i može dovesti do jako ozbiljnih depresivnih stanja. Metode uslovljavanja se koriste kod gotovo svih poremećaja, iako su im efekti nestabilni. U početku, one omogućuju da se rezultati brzo uspostave, te vlasnici mogu da, bez problema podnesu situaciju. Navikavanje predstavlja posebnu vrstu učenja koje za sobom povlači postupno nestajanje odgovora izbegavanja, emocionalnih reakcija, bežanja uz redovno prisustvo ponavljanog stimulansa. Najbolja metoda u lečenju anksioznosti izazvane odvajanjem, kao i u lečenju fobija je, upravo, navikavanje.
Kognitivna terapija Kognitivne terapije omogućavaju promenu neželjenog ponašanja kod psa, pružajući mu nove informacije o njegovoj sredini, koje su njemu razumljive. Na taj način mu se dozvoljava da reorganizuje svoje shvatanje različitih situacija koje su uzrok smetnji ili sukoba. Kod sociopatija će se, na primer, primenjivati terapija usmerene socijalne regresije. Članovi porodice će, na različite načine, da se koriste događajima koji su od hijerarhijskog značaja i koji će pokazati psu da nije dominantna jedinka. Na primer, tokom obroka mu se ništa od hrane ne sme davati, već mora sačekati da svi završe sa jelom ne bi li dobio svoju porciju. Ženske osobe neće maziti psa i obraćaće pažnju samo na oca kome je pas do tada osporavao autoritet. Potrebno je oko petnaest do dvadeset dana da uočimo prve rezultate ovih metoda, ali će taj rezultat biti konačan ukoliko porodica ne ponovi početne greške.
