PREPORUKA

Knjiga je velika stvar, ako se čovek ume njome koristiti: Pronađite smisao života uz ovih 8 knjiga ruskih pisaca!

Slobodno možemo reći da nijedna književnost na svetu nije kao ruska

Knjige 23.01.2019. - 19:17h Autor: Opanak.net
Foto: Shutterstock

Ruski pisci su majstori u razmatranju suštinskih pitanja ljudske egzistencije, piše Russia Beyond.

 

Ako pročitate bilo koji poznati ruski roman iz 19. veka, sigurno ćete pronaći likove koji razmišljaju i traže svoju misiju na zemlji.

 

Ivan Gončarov: Oblomov (1859)

 

Lenčarenje i nerad su bile glavne karakterne osobine Oblomova i njegov život je bio potpuno besmislen. Godinama ležeći na sofi, postao je metafora za lenjivca, pa čak i aforizam.

 

Njegov rival i prijatelj Andrej Štoljc je ambiciozan i smisao pronalazi u samousavršavanju i samoostvarenju. Ali njegovo ponašanje postaje mehaničko i on ne može da doživi pravu ljubav. Tako da u svojoj težnji ka uspehu i blagostanju Štoljc takođe gubi neke osnovne ljudske vrednosti.

foto: Shutterstock

Jedina snažna i iskrena osoba u romanu koja ume da voli je Olga, žena koja uspeva da izvuče Oblomova iz njegove zone udobnosti. O tome on na kraju govori, kada iznosi svoju viziju ljubavi i života:

 

„Nesrećni anđeo! Zašto joj je toliko stalo do mene? I zašto je meni ona toliko draga? Bolje bi bilo da se nikada nismo upoznali! Za sve je kriv Štoljc. On nam je preneo ljubav, kao nekakvu bolest. Kakav je ovo život? Ništa osim nervoze i osećanja! Kako to može ikad da vodi smirenoj sreći i odmoru?”

 

Ivan Turgenjev: Očevi i deca (1862)

 

Turgenjev je bio prvi pisac koji je definisao večiti problem očeva i sinova: starija generacija nikada neće razumeti mlade. Glavno pitanje po kojem se njihova mišljenja razlikuju je shvatanje smisla života.

 

Starija generacija među glavnim aspektima života vidi ljubav, sreću, uživanje u umetnosti i prirodi. Sinovi odbacuju „stari svet”, čak i ljubav, i žele da se posvete „korisnim” stvarima. Glavni junak romana je nihilista Bazarov koji želi da postane doktor. Spreman je da odustane od ljubavi kako bi izbegao da postane rob strasti.

foto: Wikipedia

Kada ga njegova voljena Ana Odincova pita kakvu budućnost vidi za sebe i ko je on zapravo, on kaže samo da je on doktor. Namerno ne želi da govori o dubljem smislu života, jer smatra da čoveku nisu potrebne „te apstrakcije” kako bi „imao parče hleba”.

 

Fjodor Dostojevski: Braća Karamazovi (1880)

 

Nedavno smo pisali o tome kako je ovaj roman jedna od najvažnijih ruskih knjiga o Bogu. Izgleda u stvari da je čitava potraga za smislom i započela sa Dostojevskim. Njegova peterburška depresija ga je vodila do misli o razlozima i svrsi ljudskog života. (U zatvoru u Sibiru imao je dovoljno vremena i prilike da prouči ova pitanja.)

Braća Aljoša (monah) i Ivan (ateista) raspravljaju o Bogu i čoveku. Čiji stav vam je blizak?

 

„Čim je on [Aljoša] ozbiljno razmislio, bio je ubeđen u postojanje Boga i u besmrtnost, i jednom je instinktivno rekao sebi: "Želim da živim za besmrtnost i neću prihvatiti kompromis." 

 

Lav Tolstoj: Vaskrsenje (1899)

 

Tolstoj je smatrao da je ovo njegov najbolji roman i ljutio se kada su ga ljudi hvalili zbog „Rata i mira”. Pisac je na „Vaskrsenju” radio preko deset godina.

 

Rečenice koje je izgovorio Lav Tolstoj otkrivaju tajnu srećnog života: Najveće istine su jednostavne!

foto: Profimedia

Jedna žena je greškom osuđena na zatvorsku koloniju Sibiru. Član porote, knez Nehljudov, vidi nepravdu i pokušava da joj pomogne. Ispostavlja se da ju je on zaveo pre deset godina i napustio je. Odlučuje da iskupi svoj greh.

 

Tolstoj u romanu definiše jednu od svojih najvažnijih ideja: Protiv zla se ne možemo boriti zlom.

 

Maksim Gorki: Na dnu (1902)

 

Skitnica Luka dolazi u sirotinjski dom i upoznaje različite prosjake i njihove životne priče. On ih sve sluša i pokušava da im pruži podršku. „Meni je svejedno. Ja i prevarante poštujem. Po meni, nema loših buva, sve su crne i sve skaču”, kaže on.

 

Samo kada se nađe na dnu društva ličnost otkriva svoje pravo lice. Ko god da čovek bio, Luka veruje da je pružanje pomoći onima koji su u nevolji najviši oblik morala.

foto: Wikipedia

„Ipak smo svi mi ljudi. Pretvaraj se koliko hoćeš, glupiraj se kako znaš, ali rodio si se kao čovek i kao čovek ćeš umreti. I ja gledam i vidim kako su ljudi sve pametniji i sve zaposleniji, i mada žive sve lošije, ipak i dalje pokušavaju da napreduju.”

 

Drugi lik drame je kartaroš Satin, Lukin protivnik, koji ponekad laže iz dobrih pobuda. Gorki je kasnije zapisao da je želeo da postavi pitanje o tome što je bolje: istina ili saosećanje sa „belom laži”? Šta je potrebnije? Gorki je smatrao da čovek treba da se uzdigne iznad sažaljenja.

 

Andrej Platonov: Iskop (1930)

 

Ova antiutopija zastupa pesimistički pogled na svet, u kojem ništa nema smisla. Radnici grade dom za srećnu proletersku budućnost. Kao mašine odmaraju se samo kako bi jeli i spavali. Izgledaju kao da nemaju nikakva osećanja.

foto: Wikipedia

Platonov imitira zvanični sovjetski jezik, pa čak i njegovi likovi govore kao da su oni ti koji potpisuju besmislene dokumente sa preobimnim formulacijama:

 

„Ovde, međutim, počiva supstanca stvaranja i cilj svake direktive: mali čovek predodređen da postane univerzalni element. Zato je od suštinske važnosti da jamu za temelj završimo što pre, tako da se dom pojavi što pre kako bi deca zaposlenih bila zaštićena kamenim zidom od vetra i bolesti.”

 

Kancelarijski moljci bi iz ovoga verovatno mogli nešto da nauče.

 

Mihail Bulgakov: Majstor i Margarita (1940)

 

Šta ako knjiga postane nečiji smisao života? Ako Majstor napiše nešto što mu zaista znači, onda to može da postane pitanje života i smrti, čak i kada Margarita sklopi dogovor sa đavolom kako bi knjiga živela. „Rukopisi ne gore”, a junaci iz knjige su stvarniji od ljudi koji su duševno mrtvi.

foto: Wikipedia

Na kraju večite sile odlučuju o sudbini Majstora i njegov trud je nagrađen odmorom i večnim životom.

 

Venedikt Jerofejev: Moskva-Petuški (1970)

 

U ovom surovom svetu nema mesta za glavnog junaka ove knjige, Veničku, ni za njegovu dušu, čistu kao kod novorođenčeta.

 

Kritičari tumače da Venička lokalnim vozom ne putuje kod svoje voljene žene i deteta, nego kod Boga. On podnosi patnje kao Isus Hristos, sve vreme preispitujući pitanja života i smrti.

 

„Jer, zar nije ljudski život trenutno opijanje duše? I pomračenje duše takođe? Svi mi smo kao pijani, samo svako na svoj način: neko je više pijan, a neko manje.”

 

Uprkos tome što se obično misli, ovaj roman (ili poema, kako ju je definisao autor) ne govori o alkoholizmu. On je protest protiv društvenih normi.

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...

Facebook Registracija

Popunite ostala polja kako bi zavrsili registraciju

Prijavi se

ili

Registracija

Promeni lozinku

Upišite email i mi ćemo vam poslati poruku sa linkom za promenu lozinke.

Unesite novo korisničko ime i lozinku

Aktivacioni mail

Upišite email adresu na koju želite da vam se pošalje aktivacioni email.

Promena lozinke

Uspešno ste promenili lozinku.


Promena lozinke

Poslali smo poruku na Vašu email adresu sa linkom za promenu lozinke. Proverite Vaš inboks i kliknite na link u mailu. Ako se poruka na nalazu u inboxu proverite nepoželjne poruke (spam).


Aktivacija profila

Poslali smo poruku na Vašu email adresu sa linkom za aktivaciju Vašeg profila. Proverite Vaš inboks i kliknite na link u mailu. Ako se poruka ne nalazu u inboksu, proverite "nepoželjne poruke" (spam).


Aktivacija profila

Vaš profil je uspesno aktiviran. Hvala što ste se registrovali.