Branka Rosića poznajemo kao novinara i zamenika glavnog urednika lista Nedeljnik, ali on je mnogo više od toga. U poslednjem romanu se na vešt način suočava sa najozbiljnijim temama današnjica, kroz ekstremno zanimljiv zaplet i mnoštvo likova iz sveta i istorije. Uživajte!
Roman "Dolazak matadora" ima kraći naslov od dva prethodna. Da li matador ima metaforično značenje, ili je samo zvučna reč?
- Iskreno, ovo drugo. Uvek mi je ta reč dobro zvučala. Bio sam u Španiji nekoliko puta i išao da gledam koridu. Jedna moja drugarica je otišla i izašla posle nekoliko minuta. Kada je korida jednom bila na Tašmajdanu toreador je rekao da jedino u Srbiji publika navija za bika! Ja sam tradicionalni Srbin pa i ja tako navijam. Imam veliku empatiju prema životinjama. Uvek se slikam pored arene, dobro mi je kao scenografija, a krv mi nije mila. Posle su mi pričali da je taj bik veliki plejboj, uživa u najboljoj hrani, a onda mu dolazi stres sudnjeg dana. Iz "hajata" i džakuzija ulazi na čučavac svog života. Sve mi je to nehumano, ali korida mi dobro zvuči i kao metafora života. U ovoj našoj koridi svi smo mi bikovi.
Zanimljiv je spoj dvojice glavnih junaka da krenu za idejom Jovanke Orleanke. Ona je oslobađala Francusku od Engleza, a koga vaši junaci oslobađaju?
- Oslobađaju čoveka! Ovo je Jovanka Orleanka 21. veka. Bio sam u Ruanu i video savršeno lepu beskućnicu. To je bilo okidač. Francuska je tada gorela od "žutih prsluka" i hteo sam da okrznem realnost: šta bi danas bila Jovanka Orleanka? Da li bi bila heroina? Možda bi bila politički nekorektna, ha-ha. Roman je zapravo ljubavna priča, na tragu Raskoljnikova kako ga ja vidim, jer je Gavran, jedan od junaka, nagovori da krenu u revoluciju! Gavran joj to poklanja iz ljubavi. Ona podleže njegovim čarima, jer on je marketinški stručnjak koji zna da danas sve može da se izmisli, pa i revolucija.
U vašim romanima često ima ličnosti iz realnog života. Ko se pojavljuje u ovom?
- Ima ih puno. Recimo, njih dvoje se nalaze sa Emanuelom Makronom. On im treba da smiri stvar. Jovanka Orleanka pristaje da se slika kao što se žena Zelenskog slikala za Vog dok se bombarduju obdaništa, ljudi krvare... Da li je trebalo da se slika ili nije? Pa, i Tito se slikao u pećini za neki američki časopis. Revolucionari nisu imuni na luksuz. Moji junaci se sreću i sa Bonom Voksom, Vivijen Vestvud, Dejmijenom Herstom... Bono Voks umire u mojoj knjizi. Nadam se da neću da dobijem tužbu iz Dablina, ha-ha. I Vivijen Vestvud umire.
Šta je poenta?
- Mi smo zgaženi, kreditima i svačim. Današnji čovek je sve više opterećen i sve neslobodniji. Sve je povoljno: putovanja, šporet, tehnika... Od te silne povoljnosti ti si pod imperativom da ne smeš da dobiješ otkaz, na sve moraš da paziš jer si uzeo stambeni kredit, ne smeš da se razboliš... To sam stavio u knjigu. Nikad više emisija o preživljavanju u prirodi, a nikad više ljudi bez muda ispred televizora! Najviše mudonja ima u serijama i knjigama, zato što je nestašica heroja. Da li sam i ja takav, onaj ispred televizora? Ortak mi je rekao: "Sve što ne smeš u životu radiš u knjizi!" Moj junak daje otkaz u velikoj firmi i postaje ulični muzičar. Ko bi to smeo? To može samo u knjizi.
Kakve su reakcije?
- Super su reakcije na knjigu i imaju nešto zajedničko: da je stvorena za ekranizaciju. Verovatno stvarno tako i pišem, ali bez predumišljaja. Nisam želeo da budem blaziran, već angažovan, da pišem generacijski o životu, o ljudima iz korporacija koji ne spavaju nedeljom, plaše se sastanaka, kolegijuma, tim-bildinga, Vajber grupa... Hteo sam da budem trubadur ljudi zgaženih tranzicijom, ali ne gubitnika već pobednika. Neko se oduševio ljubavnom pričom, neko zapletom. Upravo sam dobio poruku: "Moderan i zabavan roman, a uspeo si da provučeš mnogo ozbiljnih tekućih tema i problema".
Kroz sva tri romana provlače se Dedinje gde ste rođeni, i Senjak. Kakva je vaša dedinjska porodica?
- Evo odmah, niko me neće mrzeti: ja sam čovek iz solitera. Dete sam vojnog lica. Otac i majka su mi sa sela, došli su u Beograd, tata je imao vojnu stipendiju, završio je prava, zaposlio se i dobio stan. Dakle, ja sam dete iz vojnih solitera preko puta Kuće cveća. I dete sam socijalizma, besklasnog društva. Ali, i tada se na Dedinje gledalo kao na establišment. Živeo sam i na Ceraku, u vojnom naselju, a sad sam se vratio na Senjak. Volim taj kraj, ali opet živim u zgradi. Nisam se obogatio i kupio kuću. Ali, ne bih imao ništa protiv. Bilo bi mi jako lepo, ha-ha.
Zatim panker, pa roker. Zašto ste se bavili muzikom?
- Iz čiste ljubavi. Kroz muziku sam sve naučio. Nisam bio neki đak, ali onda pročitam da je onaj iz grupe Tin Lizi čitao Džojsa. I ja pročitam Džojsa! Kao u tim knjigama uvek sam bio buntovnik, ne mislim politički već protiv sistema nametanja. I danas moramo da imamo imperative, recimo kako da provedemo vikend! Pre si mogao da spavaš popodne a sad me grize savest. Ja stomačinu, a onaj vozi bicikl, trči, stavio na Instagram... I tu nas zezaju. Subotom u podne ne znam da li da spavam, ili da trčim! Namestili su nam igru. Danas je imperativ biti i roditelj! I to sam stavio u knjigu - roditeljstvo, vršnjačko nasilje u sprezi sa Internetom gde jedni druge zajebavaju. I nisu dečaci agresivni, već devojčice. Roditelji daju sve za decu, polomili se, dete ode u inostranstvo a roditelj završi u pelenama za odrasle. Uložio je ceo život u dete, a na kraju mu ono samo šalje pare za negovateljicu.
Veoma vam je bitna priča. Kako stoje stvari sa stilom? Poznato je da volite Uelbeka, Frenzena...
- Nikad nisam račundžijski pisao. Veliki deo rukopisa dao sam Filipu Davidu koji mi je rekao: "Napredovao si. Ovo je frenzenovski". Bio sam oduševljen. Znam da se neću najesti od pisanja knjiga, ali imam taj luksuz da na to i ne računam. I mnogo veći pisci od mene morali su da budu zaposleni dok pišu - Andrić, Pekić. Super su reakcije na knjigu i imaju nešto zajedničko: da je stvorena za ekranizaciju. Verovatno stvarno tako i pišem, ali bez predumišljaja. Nisam želeo da budem blaziran, već angažovan, da pišem generacijski o životu, o ljudima iz korporacija koji ne spavaju nedeljom, plaše se sastanaka, kolegijuma, tim-bildinga, Vajber grupa... Hteo sam da budem trubadur ljudi zgaženih tranzicijom, ali ne gubitnika već pobednika.
Mnogo putujete i volite to. Odakle ta želja i koje destinacije vam prijaju?
- Sve spiskam na putovanja. To mi je ostalo iz devedesetih, iz vremena hiperinflacije, kada smo svega bili željni. Sada živimo te neiživljene godine. Volim Španiju jer tamo i mladi i stari izlaze uveče. Zbog vrućina kasno večeraju i onda oko 11 izađu baba, deda, beba... Kod nas je starost kao neka sramota. Zatvore se u kuću ili moraju da daju deci, žrtvuju se. U Španiji se starost prikazuje, ovde se sakriva. Španci su sve ono što bih voleo da smo mi: vatreni su, ali nisu nasilni. Volim i Dance jer su opušteni, čovek tamo buja, neće dobiti otkaz ako ima temperaturu.
A Engleska?
- Engleska mi je uvek broj jedan. Kroz njihov rokenrol i pop-kulturu ušao sam u život. Navijam za Čelsi i volim Kings Roud, nekada pank kraj, a sada su u njemu arapski bogataši. Sve sam naklonjeniji Jorku, radničkom delu Engleske, jer su ljudi tamo topliji. Kao što neko ide u Rim ili na Akropolj, ja idem u London. London je i Meka i Akropolj moje mladosti.
Osim vas ne poznajem nikoga kod nas koga je kraljica Elizabeta Druga odlikovala Medaljom Britanske imperije. Kako ste se osećali? I u kakvom ste društvu?
- Pošto je Ringo Star dobio taj orden posle mene, šalio sam se da je trebalo da svira u poznatijem bendu nego ja, ha-ha! Ako izuzmemo privatne stvari, to mi je najsrećniji dan u životu! Rekli su da sam hodajuća personifikacija britanske kulture u Beogradu. A to i jesam. Trebalo je da održim govor, a Englezi ne vole kad se sam hvališ, to sam naučio. Rekao sam da sam prohodao u Hajd parku u Beogradu a sa Marinom Abramovič hodao nešto ranije londonskim Hajd parkom. U centar Beograda prvi put sam otišao engleskim autobusom "lejland". Sišao sam sa roditeljima kod Londona, ha-ha!
Koliko vam se sviđa novinarstvo?
- Sviđa mi se ono što ja radim. Nije narcisoidno, ali svoj posao smatram luksuzom. Omogućio mi je da ostvarim pubertetske snove. Upoznao sam i intervjuisao ljude koji su bili na zidu moje dečačke sobe.
Jeste li porodičan čovek?
- Jesam. Imam suprugu i nemamo dece. Putujemo zajedno. Ja sam brbljiv, ona je ćutljiva. Pored nje sam naučio da ćutimo i da nam je lepo. To je ono pravo. Napravili smo svoj rečnik koji stalno apdejtujemo. Šifre! Nalazimo asocijacije, nadimke ljudima. Sedeli smo sa njenom kevom i žena nam je rekla: "Ja vas ništa ne razumem! Šta se smejete?"
Stil.rs/Ljilja Jorgovanović
