Laslo Polgar i njegova devojka Klara su se venčali 19. aprila 1967. godine, u mađarskom gradiću Đenđešu. Zvanice su na njih bacale konfete dok su izlazili od matičara i kretali na trodnevni medeni mesec (Polgar je morao da se vrati u vojsku jer je bio na polovini odsluženja vojnog roka) i svi su komentarisali kako lepo izgledaju zajedno.
Niko, međutim, nije bio svestan da prisustvuje početku jednog od najdrskijih ljudskih eksperimenata.
Polgar, obrazovni psiholog, bio je jedan od zagovornika primene teorije ekspertize. On je napisao radove koji objašnjavaju njegove ideje i razgovarao o njima sa kolegama u školi u kojoj je radio kao nastavnik matematike. Čak se zauzimao kod lokalnih vlasti da se akcenat stavi na rad a ne na talenat, i tvrdio da bi to moglo da transformiše obrazovni sistem ako dobije zeleno svetlo.
Šezdesetih godina prošlog veka, kada je Polgar razmišljao o svom eksperimentu, njegove su ideje doživljavane kao do te mere vanvremenske da mu je jedan lokalni političar rekao da ide kod psihijatra da ga „izleči od zabluda“.
Ali Polgar nije dozvolio da bude odbijen. Shvativši da je jedini način da dokaže svoju teoriju taj da je isproba na sopstvenoj deci, počeo je da se dopisuje sa više mladih dama, u potrazi za suprugom. To je bilo vreme kada nije bilo neobično da se s nekim sprijateljite i družite putem pisama, pošto su mladići i devojke iz Istočne Evrope živeli pod državnom čizmom, a želeli su da prošire horizonte.
Mlada Ukrajinka po imenu Klara bila je jedna od tih žena. „Njegova pisma su bila prepuna strasti dok je objašnjavao svoje teorije o tome kako stvoriti decu sa sposobnostima na svetskom nivou“, priča Klara, nežna dama, savršena suprotnost svome suprugu. „Kao i mnogi u to doba, mislila sam da je lud. Ali smo se dogovorili da se vidimo.“ Žužana, njihovo prvo dete, rođena je 19. aprila 1969. godine. Polgar je proveo sate pokušavajući da se odluči u kom smeru bi mogao da odgaja Žužanu. „Trebalo mi je da Žužanin uspeh bude dramatičan, da niko ne dovodi u pitanje autentičnost“, rekao je. „To je bio jedini način da uverim ljude da su njihove ideje o izuzetnosti bile pogrešne. A onda mi je sinulo: šah!“ Zašto šah? „Jer je objektivan“, kaže Polgar. „Kada bih obučavao dete da bude umetnik ili romanopisac, ljudi bi mogli da raspravljaju da li je svetska klasa ili nije. Šah ima objektivni sistem ocenjivanja zasnovan na učinku, tako da ništa nije moglo da se dovede u sumnju.“ Iako je Polgar šah igrao samo kao hobi (a Klara ga uopšte nije ni igrala), čitao je koliko god je mogao o pedagogiji šaha. Žužanu je školovao kod kuće, a šahu je posvetio mnogo sati dnevno čak i pre njenog četvrtog rođendana. Uradio je to veselo, i pravio predstavu od ove igre, pa se vremenom Žužana uhvatila na udicu. Do petog rođendana, već je stotine sati provela vežbajući i posvećujući se šahu.
Nekoliko meseci kasnije, Polgar je prijavio Žužanu na lokalno takmičenje. Bila je tako mala, da se jedva videla iza stola na kome su bile šahovske table, a njeni takmaci i njihovi roditelji su je sa zanimanjem posmatrali dok bi sedala da odigra partiju, očima snimala tablu i ručicama pomerala figure. „Skoro sve devojčice koje su se kvalifikovale u moju grupu imale su osam godina ili su bile još starije“, seća se Žužana, samouverena četrdesetogodišnjakinja koja sada živi u Njujorku. „Tada nisam bila svesna važnosti tog događaja u mom životu. Meni je to bila samo još jedna partija. Pobeđivala sam partiju za partijom i moj konačni rezultat bio je 10 – 0.
Činjenica da je tako mlada devojčica pobedila na šampionatu već je sama po sebi bila senzacija, ali to što sam pobedila u svim partijama još je više fasciniralo ondašnji svet.“
Klara se drugi put porodila 2. novembra 1974. godine, i rodila kćerku Sofiju, a 23. jula 1976. godine i treću, Judit. Čim su mogle da puze, Judit i Sofija su prišle do vrata sobe za šah u njihovom stanu, virile kroz staklo i gledale kako otac pokazuje poteze Žužani. Devojčice su čitavo detinjstvo posvećeno trenirale, ali su i uživale u tome. Zašto? Zato što su imale motivaciju. „Provodile smo mnogo sati za tablom, ali to nam nije izgledalo kao obaveza jer smo to volele“, kaže Judit. „Nisu nas terali. Šah nas je fascinirao“, rekla je Sofija. Kada su postale adolescentkinje, ove tri sestre su već sakupile i više od deset hiljada sati specijalizovane prakse, što je mnogo više od drugih žena u istoriji šaha. Ovako su prošle: Žužana Avgusta meseca 1981. godine, kada je napunila dvanaest godina, Žužana je osvojila titulu prvakinje sveta za devojčice ispod šesnaest godina. Nepune dve godine kasnije, jula 1984. godine, postala je najbolja šahistkinja na svetu. Januara 1991, postala je prva šahistkinja koja je dosegla status velemajstora. Do kraja karijere osvojila je svetski šampionat za žene četiri puta i pet šahovskih olimpijada i ostala jedina osoba u istoriji, bilo muška, bilo ženska, koja je osvojila Trostruku krunu (brzi, blic i klasični svetski šampionat).
Žužana je također bila pionir uprkos ogromnim preprekama koje su joj postavljali šahovski organi. Naime, bilo joj je zabranjeno da igra na Svetskom šampionatu (za muškarce) 1986. godine iako se kvalifikovala. Na kraju je utrla put ženama koje sada mogu da se takmiče na najprestižnijim svetskim događajima. Sada vodi šahovski centar u Njujorku. Sofija Godine 1980, kada je imala pet godina, Sofija je osvojila mađarski šampionat za devojčice mlađe od jedanaest godina. Posle je osvojila zlatnu medalju na takmičenju za devojčice ispod četrnaest godina 1986, kao i brojne drugezlatne medalje na šahovskim olimpijadama i drugim prestižnim šampionatima. Ali, njeno najveće dostignuće bilo je „Čudo u Rimu“, gde je pobedila osam partija u Magistrale di Roma protiv mnogih najvećih šahista, uključujući i Aleksandra Černjina (Chernin), Semjona Palatnika i Jurija Razuvajeva. Jedan šahovski ekspert je napisao sledeće: „Šanse da pobedi protiv tako moćnih protivnika mora da su milijardu prema jedan“. Irski šahista Kevin O’Konel (O’Connell) je ocenio njenu igru kao pet najvećih partija koje je neko odigrao, bio on muško ili žensko.
Sofija se udala takođe za šahistu Jonu Kosašvilija 1999. godine i preselila se u Izrael, gde žive sa svoje dvoje dece. Pomaže da se vodi šahovski vebsajt i priznata je slikarka. Judit Nakon niza oborenih rekorda u ranim tinejdžerskim godinama, Judit je pobedila na svetskom šampionatu za mlađe od dvanaest godina u Rumuniji, 1988. godine. Bilo je to prvi put da je neka devojčica osvojila sveukupni (otvoren i za muškarce i za žene) svetski šampionat. Tri godine kasnije, 1991, kada je imala petnaest godina i četiri meseca, postala je najmlađi velemajstor (i u muškoj i u ženskoj kategoriji) u istoriji šaha. Iste godine je, takođe, osvojila mađarski šampionat porazivši u finalu velemajstora Tibora Tolnaija.
Ona je svetska šahistkinja broj jedan već više od deset godina ako se izuzme kratak period kada je ispala sa liste zbog neaktivnosti kada je rodila prvog sina 2004. godine (da bi je na vrhu liste smenila starija sestra Žužana). Tokom karijere, pobeđivala je skoro svakog vrhunskog igrača na svetu, uključujući Garija Kasparova, Anatolija Karpova i Visvanatana Ananda. Ona se na svetskom nivou smatra za najbolju šahistkinju svih vremena.
Priča o sestrama Polgar predstavlja zabavni dokaz za valjanost primene teorije o uspešnosti. Polgar je javno izjavio da će njegova deca, koja tek treba da se rode, postati svetski šampioni, i dokazao da je u pravu. Njegove devojčice su više nego opravdale sve što im je pre rođenja najavljivano.
