Indija - zemlja maloletnih nevestiNakon gnusnog zločina koji je potresao Indiju krajem prošle godine, u kojem je brutalno ubijena i silovana 23-ogodišnja studentkinja, sve jači su napori indijskih vlasti da umanje neravanopravnost među polovima. Novim inicijativama za bolju bezbednost i život žena prethodile su masovne demonstracije, u kojima su Indijke digle glas u odbranu svojih, sve ugroženijih prava. Razočaravajuće je da se ova zemlja, koja je do pre šest meseci imala damu na svom čelu, i dalje vodi kao jedna od najnepoželjnijih država za život žene. Slučajevi prodavanja Indijki kao privatne svojine i dalje su česti. Brakovi sklopljeni sa devojčicama od deset godina su uobičajena praksa, o čemu svedoči procenat od blizu 50% udatih devojčica sa manje od 18 godina. Spaljivanje žena usled sporova oko miraza jedan od najekstremnijih primera kršenja ženskih prava i sloboda. Uz sve navedeno, veliki procenat ženskog stanovništva podvrgnut je eksploatisanju i zlostavljanju. Stanje u Indiji, ma koliko dramatično, nije ni blizu najgorem.
Čad - zemlja gde ubiti nije zločinČad, država centralne Afrike, ni danas, u 21. veku, nema razrađenu pravnu regulativu putem koje bi se štitila ženska prava. U prevodu, muškarac bi mogao da ubije svoju ženu bez ikakavih kasnijih posledica. Nasilje u porodici, silovanja, prebijanja i eksploatisanje ženskog stanovništa, usled ovakvog stanja, svakodnevna su pojava. Žene Čada nemaju alternativu. Institucije koje bi mogle da im pruže utočište i zaštitu od muževa rešenih da se osvete, ni ne postoje. Povratak porodici nije opcija, jer sve su šanse da se sami očevi i braća na svoj način obračunaju sa odbeglom devojkom. Ako imamo u vidu da se devojčice iz Čada udaju sa dvanaest godina za muževe koje im odabere porodica, jasno je zbog čega ova zemlja jedna od najmanje poželjnih za život žene.
Avganistan - zemlja ''muškog'' hlebaNakon dolaska stranih trupa 2001. godine, rodila se nova nada da će žensko stanovništvo Avganistana, godinama ugnjetavano nametnutim religijskim pravilima, konačno moći da živi normalno. Obećanja data tom prilikom, bila su krupna. Njihova ispunjenja mizerna. Danas se sve više strahuje od 2014. godine i najavljenog povlačanje stranih vlasti i vojske. Ono će automatski povući povratak Talibana, koji su tokom 90-tih godine, žene u Avganistanu osudili na najveću mogući izolaciju. Nisu imale prava da se školuju, rade i zarađuju. Bile su obavezne da nose burke koje su im u potpunosti prekrivale lice i telo, a ograničenja su išla do krajnosti da nisu smele da dele isti hleb sa muškarcima. One koje su bile dovoljno hrabre da upišu fakultet ili da se zaposle, suočene su sa svakodnevnom torturom. Kako se približava 2014. godina, sudbina žena u Avganistanu je sve neizvesnija.
Jemen -zemlja zabranjenog osmehaKada su prošlogodišnji protesti za svrgavanje predsednika Jemena uzeli maha, prisustvo žena na ulicama pokazalo se kao presudno. Boreći se protiv starog režima, Jemenke su se nadale da se bore i za svoje novo sutra. Kraj demonstracija i odlazak bivšeg predsednika Abdula Saleha (Ali Abdullah Saleh) donelo je otrežnjenje. Ma koliko da je učešće ženskog stanovništa bilo važno tokom revolucije, nakon njenog završetka žene Jemena nanovo su gurnute u izolaciju. U njihovom slučaju, ona je podrazumevala nemanje najosnovnijih ljudskih prava. Više od 70% ženskog stanovništa Jemena potpuno je nepismeno. Njihova uloga u stanovništvu svodi se na najmizerniju moguću. O kom stepenu ignorisanja se radi, najbolje govori činjenica da im je onemogućeno da u restoranima ručaju u istoj prostoriji sa muškarcima. Svaki izlazak u javnost mora biti odobren od strane njihovog muža, oca, brata ili nekog četvrtog muškog rođaka. Čak i kad se nađu na ulici, postoji opasnost da budu uhapšene usled nedoličnog ponašanja pod kojim se može podvesti i običan razgovor sa muškarcem ili upućeni osmeh. Udaja je stvar o kojoj, takođe odlučuje neko od muških rođaka. Kako ne postoji zakon koji sprečava rano stupanje u brak, Jemenke se najčešće udaju sa svojih 12-13 godina. Jedna od posledica ovog neslavnog običaja jeste visoka stopa smrtnosti majki na porođaju. Znajući sve ovo, jasno je zašto se reč ''prava'' i ''žene'' u ovom kraju Arabijskog poluostrva, retko smeštaju u istu rečenicu.
Kongo - zemlja silovanihSintagma ''ženska prava'' nema svoju praktičnu primenu ni u Demokratskoj Republici Kongo. Poslednja istraživanja pokazala su da se na svakih sat vremena u Kongu siluje 48 žena. Ako prevedemo ovo na godišnji nivo, dobićemo užasavajuću brojku od 434 hiljade silovanih devojčica, devojaka i žena. Najugroženije su stanovnice građanskim ratom zahvaćenih područja Konga, ali se stopa silovanja srazmerno povećava u svim delovima države. Počinioci se najčešće nikada ne kazne. Uglavnom vrlo bliski sa svojim žrtvama, te se silovanja sprovode u više navrata. Zabeležene su i slučajevi grupnog silovanja od strane same armije Konga. Nakon što dožive ovu vrstu traume, žene su suočene sa još jednom u vidu odbacivanja od strane svojih porodica i muževa. Očigledno je prefiks ''demokratska'' u imenu ove zemlje, daleko od realne svakodnevnice njenog ženskog stanovništva.
Lista zemlja u kojima se žene bore sa podređenošću, nipodoštavanjem i ignorisanjem uz izostanak osnovnih ljudskih prava, ovde se ne završava. Pakistan i dalje potresa veliki broj takozvanih ubistava iz časti, koji su najčešće posledica pretpostavki da je žena osramotila muža i porodicu. Samo u 2010. godini ubijeno je blizu 800 Pakistanki. U Maliju je više od 90% ženskog stanovništa podvrgnuto tradicionalnom uklanjanju genitalija, koje se vrši u nehigijenskim uslovima bez anestezije. U Saudijskoj Arabiji žene još uvek nemaju prava da voze, a mogućnost glasanja na političkim izborima dobile su pre tek dve godine.
Očigledno je optimizam sa početka bio čist privid i da za veliki broj žena naše planete 21. vek nikada nije stigao. Jedino što se i dalje pomalja iza ogromnih problema u vidu slabe zdravstvene zaštite, nemogućnosti obrazovanja, verskih stega i dominantnog patrijarhata, jeste nada u novo sutra i u to da će, za ove žene, ono što skorije osvanuti.
