Mnogi ne znaju da je nesrećni Aleksandar Obrenović prvi srpski miropomazani kralj posle Kosova. Miropomazao ga je Sveti Mitropolit Mihailo (Jovanović) u Žiči, nakon celonoćne molitve i odgovarajuće pripreme za ovaj večičanstveni čin. Sve to u okviru višegodišnje proslave 500. godišnjice Kosovske bitke i nade u bolju i srećniju budućnost Srbije na Balkanu… Sve su to sad samo trošne, prašnjave uspomene naroda koji je (na svoju nesreću) pobio i izgnao sve svoje najbolje vladare, nepravedno oklevetane i posle smrti…
Kralj Aleksandar Obrenović, Milanov i Natalijin sin i Milošev praunuk, posetio je i doslovno spasao Hilandar od nasilnog izlaska iz srpske istorije (zbog nerešivog problema u vidu velikog neotplaćenog duga Bugarima koji su zato skoro već preuzeli manastir), a na putu na prvu Olimpijadu (onu u Atini 1896. gde je bio i jedina krunisana glava).
Sa Živojinom Mišićem kao ličnim ađutantom, naš vladar, tada tek dvadesetogodišnjak, velikodušno je izbavio zadužbinu Svetog Save i Svetog Simeona, otplativši taj dug. Za nagradu i u znak zahvalnosti je sa sobom u Srbiji poneo original Miroslavljevog jevanđelja i originalnu osnivačku povelju manastira Hilandara (nestaće u plamenu, zajedno sa Narodnom bibliotekom, tokom bombardovanja Beograda u aprilu 1941. godine). Tako su ove svetinje došle u Srbiju, a manastir ostao u srpskim rukama.
Najfatalnija Srpkinja: Dva puta se udavala za svoje rođake, zavodila sinovljeve drugove!
Mladi srpski kralj Aleksandar Obrenović je nastavio da dariva našu Crkvu i ulaže svoj i državni novac i da često daje vredne darove "zadušu" (otud i ono "zadužbinar"), doslovno sve do svoje prerane i strašne smrti. Tako je, zajedno sa svojom zakonitom suprugom Draginjom Lunjevicom Obrenović (unukom čuvenog vojvode i uglednog trgovca, jednog od glavnih finansijera oba srpska ustanka), poklonio Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi raskošnu vezenu zavesu za oltarske dveri.
Na njoj su (po nacrtu čuvenog Vladislava Titelbaha) vešto izvezeni likovi Nemanje i njegovih sinova u svetiteljskom vidu (kao Simeona, Save i Simona) na prekrasnoj pozadini u srednjovekovnom stilu ipravoslavnom duhu. I danas se nalazi u oltaru Saborne crkve, sa druge (unutrašnje) strane ikonostasa, u specijalnoj kutiji sa mehanizmom za mehaničko spuštanje "na dugme" (koju je dao sa se napravi njen dugogodišnji starešina, otac Petar Lukić, trudoljubivi obnovitelj beogradskog prestonog hrama). Povremeno se tako spušta ova raskošna bordo zavesa iz 1902. godine i postavlja pred pažnju i poštovanje svih nas, dalekih potomaka Aleksandrovih podanika i sunarodnika iz davnih vremena.
Majski prevrat, noć koja je promenila srpsku istoriju: Šta se zaista desilo dinastiji Obrenović?
Njom se tako spaja naše i vreme Obrenovića, i simbolično vezuju i prepliću XIX, XX i XXI vek, ali, ne manje, i onaj srpski sa onim jugoslovenskim delom istorije Beograda i naše lepe Otadžbine…
Inače, nije slučajno ovaj poklon Crkvi imao motiv začetnika loze Nemanjića. Naime, za vreme vladavine dinastije Obrenovića stalno se naglašavala veza ove dve "začetničke", državotvorne vladarske srpske kuće. Mitski lovor uz Nemanjiće se sad pretvorio u hrastovo lišće Obrenovića, a srednjovekovna genealogija Nemanjinih potomaka je, trudom dinastičkih pesnika i talentovanih apologeta, urasla u porodičnu lozu Miloševih naslednika. Otud baš ovaj motiv na oltarskoj zavesi darovanoj od kralja i kraljice – srpskoj Crkvi i vernom narodu.
