Znak od Boga

Bio je sam i molio me za pomoć: Sudbinski susret u centru Beograda!

Koračamo, a ljudi nas čudno gledaju. Ispod ruke vodim čoveka koji liči na beskućnika
Lifestyle 19.07.2016. - 11:24h Autor: V. Milenković
Foto: Profimedia / Ilustracija

Bio je vikend, a ja sam opet žurila. Zakasniću na gradski prevoz, opet! Dok trčim kao da me juri čopor besnih pasa, razmišljam ako se ubrzam još samo malo, možda ću ipak da stignem. Protrčavam pored zapuštenog parka u sporednoj uličici našeg glavnog grada. Sa klupe kao eho do mene dopire glas: Izvinite....

 

Okrenem se i vidim starog i zapuštenog čoveka kako sedi na klupi. Pored njega su tri - četiri kese pune ničega i svačega.

 

"Izvinite, ali žurim, jel možete brzo da kažete šta vam treba", čujem svoj glas i ne verujem da sam se tako obratila čoveku. Šta se to dešava sa mnom, razmišljam dok mu prilazim. Kad i gde sam u žurbi zaboravila lepo vaspitanje poneseno iz kuće.

 

"Imam žuljeve na rukama i ne mogu da nosim ove kese, a moram da siđem na tramvajsku stanicu.... Pa ako biste mogli..." kaže on tiho.

 

"Naravno, pomoći ću vam", kažem mu i odmah uzimam kese. Kroz glavu mi proleti misao: Možda je ovo znak od Boga da moram da usporim....

 

Istinita priča jednog Srbina: Kad mi je vračara prorekla sudbinu, kao da me proklela!

 

Polako hodam pored njega i odgovaram na njegovo raspitivanje odakle sam, ko sam, da li sam udata, imam li dece, a u sebi se polako mirim sa činjenicom da neću stići na autobus...

 

Na svaki moj ogovor (da - udata sam, da - imam dete, da - radim) on kaže: "Pa dobro..."

 

U meni proradi novinar i pitam ja njega: "A šta je sa vama? Imate li vi dece? Da li ste oženjeni?"

 

On živnu, u očima mu sinu neka dečačka svetlost i kao da mu izbrisa godine sa lica. Beše mu drago što se neko raspituje za njega i što on može nekome da ispriča svoju priču. Kaže:

 

"Nisam se ženio, a imao sam mnogo žena. Pokajao sam se što nisam zadržao jednu pored sebe, ali sada je kasno..."

 

"Pa što se niste oženili", pitam ga ja i već se smejem.

 

"Nisam našao onu koja bi prošla moja tri pitanja. Postavim joj, a ona padne na prvom, i ja onda moram sve iz početka..." kaže on veselo. Vidim, bogami, nije mu teško bilo da traži novu...

 

"Koja su to tri pitanja?"

 

"Prvo: Da li ima mamu i tatu? Ako kaže imam ali su razvedeni... Odmah sebi kažem ne, nije ona za tebe, neće istrajati u braku, nema temelj.

 

Drugo pitanje: Da li slaviš slavu? Ako kaže da njeni ne slave, odmah znam da tu nemam šta da tražim. Za mene onaj ko ne slavi, ne zna šta je porodica.

 

Treće pitanje: Bojiš li se koga? Ako kaže da se ne boji, to znači da nikog ne poštuje, pa čak ni Boga. Čovek mora da se boji Boga. To znači da nije silan, nešto će ga uvek sputavati da ne poleti..."

 

Stigosmo mi tako do tramvajske stanice. Ljudi nas čudno gledaju. Ja već ispod ruke vodim i pridržavam starog i zapuštenog čoveka. Neko bi rekao da je i beskućnik, ali on kaže da je završio matematiku i fiziku, da je godinama radio sve i svašta, čak je bio i direktor jedne firme. Ima on penziju i stan u centru grada, ali samo da je prilagodio ona tri pitanja ili čak zaboravio na njih imao bi i ženu, a možda i decu koja bi mu sada nosila ove kese...

 

Kaže, ne kajem se, to bi značilo da sam pogazio sebe, svoje principe...

 

Ostavljam ga uz pozdrav da se vidimo uskoro. Ko zna možda se opet sretnemo... Idem na svoju stanicu i nesvesna da trčim razmišljam: Da li su ti njegovi principi vredni ovakvog života? Da li je stvarno bolje biti sam nego sa bilo kim?

 

Bog daje, ljudi koriste, ali jednom ti se sve vrati: Tužna priča jednog starca otvoriće vam oči!

Foto: Shutterstock
Foto: Shutterstock

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...