Zastanite na trenutak i pročitajte odličan odlomak iz dela "Tvrđava" Meše Selimovića. Neverovatno će vas podsetiti na današnje vreme.
"...kakav besmisao. Šta smo mi dobili, a šta su oni izgubili? I nas i njih okružavao je jedan pobednik, potpuni mir prastare zemlje, ravnodušne prema ljudskom jadu... Ne znam kako sam te noći uspeo da preživim stravu, u meni i oko mene, i najdublju tugu poraza, posle pobede, nejasan sam sebi. U mraku, u magli, u kricima i zvižducima, u očajanju kojem nisam nalazio razlog, u toj dugoj noći nesna, u crnom strahu koji nije od neprijatelja, već od nečega od mene, rodio sam se ovakav kakav sam, nesiguran u sve svoje i u sve ljudsko.
To nam je sudbina. Kad ne bi bilo ratova, poklali bismo se među sobom. Zato svaka pametna carevina potraži neki Hočin, da pusti zlu krv narodu i da nagomilana nezadovoljstva odvrati od sebe.
Savet Dostojevskog kako da pobediš zlo oko sebe: Odlučuj samo ovako, i moći ćeš da pokoriš ceo svet!
Druge koristi nema, ni štete, ni od poraza ni od pobede. Jer, ko je ikada ostao pametan posle pobede? A ko je izvukao iskustvo iz poraza? Niko. Ljudi su zla deca, zla po činu, deca po pameti. I nikad neće biti drugačiji.
Ali ponekad, ne tako često, kad mi se zgadi laž, onda govorim istinu. Crno je, u teškom vremenu živimo, a živimo jadno i sramotno. Uteha je samo što će oni koji budu posle nas živeli, preturiti preko glave još teža vremena, i pominjati naše dane kao srećne.
Neko mora povesti narod, osloboditi ga straha, pripremiti ga na žrtve, da bi ga doveo do pobede... U tom slučaju, vođe bi stekle ugled i zasluge. I šta bi se desilo? Počeli bi da žive od tih zasluga, svakog dana bi postajale sve veće, njihov ugled bi se pretvorio u moć. Tako bismo, umesto stare vlasti, dobili novu, možda i goru. To je istorija vlasti od pamtiveka. Sve se ponavlja, od oduševljenja do nasilja, od plemenitosti do tiranije..."
Svet u kom žene ne žele decu, a budale misle da su uspešne: Glumac izjavom potresao internet!
