Tuga

Surova istina Srbije! Ispovest žene koja čeka socijalni program: Kad nemaš ni 100 dinara u džepu!

"...kad čekam u pedeset i kusur da mi majka ili ćerka daju neki dinar, a kao, završila sam fakultet... A još uvek radim..."
Lifestyle 21.09.2015. - 19:47h Autor: lisa.rs
Foto: Ilustracija / Shutterstock

"Prelazim bunovna ulicu, naravno na "crveno"... Kola stoje... kao razjareni bik, spremna da krenu... Frkću, osećam njihovu ljutnju dok gazim meko u plitkim patikama... "Ala bi me pokupili", mislim... kao pekmez... Preletim, prosto, ulicu. Bez zebre.

 

Košuta...

 

Noćas nisam spavala. Ili, sam spavala na preskoke, ne znam ni sama više. Stiže me, stiglo me već. Strah, neizvesnost, nemaština... Šta li nam nosi budućnost? Ne smem ni da mislim. Pišem. Zabranjeno mi je da kukam. Kćerka tinejdžerka, ponosita. Srna. Hrabra i odlučna. Pišem, izlivam reči na papir, lakše mi odmah.

 

Svraćam kod koleginice da se ižalim na život. I ona meni, sapatnice. U istom košu. Kolega koji ne radi prolazi i nosi neki zamotuljak. „ Znaš šta je ovo?“ Opipam. Pomirišem. Naravno da znam, seljački sapun. Ja sam jedna pametnica... Ne kažem to, pomislim...

 

Sasvim obična žena koja se svaki dan nervirala: Priča Ljiljane (55) otvoriće vam oči!

 

- Treba li ti? Dobar je za fleke...

 

- Ma, neeee, uzmi ti.

 

- Ne, ne, evo, delimo.

 

Ostah očarana, ne time što je podelio sapun za fleke, mogu i bez njega, nego činom, dobrim delom. Ima i takvih. Razumemo se i bez reči. Teško je, treba izdržati. Ipak, progovorismo neku... žalbenu.

 

- Jutros sam jela hleb sa susamom... i jogurt... Pošla kod R. da pozajmim kesicu čaja.

 

- Ništa mi ne pričaj. Isključili mi internet... Žena vidi na netu na poslu gde su akcije, i kad primi odemo i pokupujemo šta nam treba po sniženim cenama... Da mi ne daju otac i majka, penzioneri... Ali, izdržaću ja ovo, mogu...

 

Odlazim utešena. Mogu i ja. Hoću...

 

Surova istina! Čarls Bukovski još pre 30 godina otkrio: Kako uništavamo svoj život!

 

Na velikom ogledalu u WC-u vidim sebe sa podočnjacima i mornarskom majicom sa sve etiketama... Okrenuta naopako. Idem tako kroz grad...

 

Pitam koleginicu od koje sam pozajmila čaj:

 

- Što mi ne reče da vire dve etikete?

 

- Ma, nisam ni ja videla... Ti misliš da gledam... Ništa ne vidim. Evo, imaš i jogurt na nosu...

 

Brišem...

 

Ma, zabole me i za jogurt na nosu i za prevrnutu majicu i za sve... Kad mi je novčanik prazan i kad sam na ivici nedozvoljenog minusa i kad nemam ni sto kinti u džepu i kad čekam u pedeset i kusur da mi majka ili ćerka daju neki dinar, a kao, završila sam fakultet... A još uvek radim... i čekam taj socijalni program da odem, mada ne znam ni kako ću ni kuda ću dalje...

 

Zastaće vam knedla u grlu: Priča zbog koje se cela Srbija stidi!

 

Smem li da pričam? Da kukam? Ne smaram?

 

Eto, rekoh. Lakše mi.

 

I idem u novi dan...

 

Izdržaću ja sve ovo. Mogu, hoću.

 

I počeh da pevušim... "Samo čekam da prođe, samo čekam da prođe... "

 

Na trenutak je zaćutao, pa objasnio: Nobelovac otkrio zašto samo 1 odsto ljudi uspe u životu!

 

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...