Herman Hese, poznati nemački romanopisac, esejista i pesnik rođen je 1877., a umro 1962. godine. Odrastao je uz pobožne roditelje, ali je kao dete imao mnogo problema zbog čega su ga odveli isterivanje duhova, da bi na kraju završio u ludnici. Upravo na tom mestu počinje da piše i pronalazi svoj put u književnosti.
Pripadao je romantizmu i pisao dela koja odišu psihoanalizom i filozofijom. Iz onoga što je stvarao vidi se njegova težnja ka misticizmu i egzistencijalnim pitanjima.
Psi me nikada nisu ujeli, samo ljudi: Ovako je govorila Merilin Monro!
Njegovi romani odišu mračnim mislima ali i religioznim temama, kao i porukama koje je želeo da nauče svi ljudi:
- Suze su otopljeni led iz duše.
- Svaka inteligentnija vrsta humora započinje time što čovek samog sebe ne shvata ozbiljno.
- Mudrost se ne može saopštiti. Mudrost koju mudrac pokušava da saopšti, zvuči uvek kao ludost.
- Suprotnost svake istine je takođe istina.
Ludost je raditi istu stvar više puta i očekivati drugačiji rezultat: Mudre misli Alberta Ajnštajna!
- Heroj je onaj koji ima hrabrosti za svoju sudbinu.
- Ljubav ne postoji zato da nas usreći. Ja verujem da postoji zato da nam pokaže koliko možemo izdržati.
- Ljudi sa hrabrošću i karakterom uvek izgledaju zlokobno ostalima.
- Kad se drvetu potkreše krošnja, iz stabla izbijaju novi izdanci. Tako se često i duša obolela u cvatu vraća u proletno doba začetka i detinjstva prožetog slutnjama, kao da će tu otkriti nove nade i nastaviti prekinutu nit života. Izdanci sočno i naglo bujaju iz stabla, ali je to samo prividni život i iz njega nikad neće izrasti krošnja.
- Šta je stvarno živ čovek - o tome se danas zna manje ali ikada, pa se tako i na gomile streljaju ljudi, od kojih je svaki dragocen, neponovljiv pokušaj prirode.
