U septembru 1982. godine, dvanaestogodišnji Džoni Goš nestao je dok je raznosio novine u Vest de Mojnu u SAD. Petnaest godina kasnije, njegova majka je tvrdila da ju je jedne noći posetio i rekao joj da je bio žrtva pedofilske mreže.
Džoni Goš se 5. septembra 1982. probudio rano kako bi raznosio novine u svom komšiluku u Ajovi. Kolege su ga primetile oko 6 sati ujutru sa kolicima punim novina nedaleko od kuće. ali se Džoni nikada nije vratio.
Kobno nedeljno jutro
Jedini trag koji je ostao iza dečaka bila su njegova mala crvena kolica. Nekoliko svedoka je izjavilo da su ga videli kako pokazuje put nepoznatom muškarcu u plavom automobilu, ali policija je prvobitno pretpostavila da je jednostavno pobegao od kuće. To je otmičaru dalo dragoceno vreme za bekstvo.
Oko 7:45 ujutru, porodica Goš je primila poziv nezadovoljnog komšije koji se pitao zašto mu novine nisu isporučene. To je bilo neobično, jer je Džoni do tada već trebalo da završi rutu. Porodični pas se vratio kući, ali dečak nije. Njegov otac, Džon David Goš, krenuo je u potragu i pronašao kolica u kojima su bile sve novine, netaknute.
Početak kampanje na mleku
Kada je policija konačno shvatila ozbiljnost situacije, saznalo se da su drugi dečaci videli Džonija kako razgovara sa muškarcem u plavom fordu. Njegova majka, Norin Goš, kasnije je detaljno iznela svedočenja prema kojima je muškarac ugasio motor i tri puta bljesnuo svetlom u kabini, što je ona protumačila kao signal saučesniku.
Dve godine kasnije, kada je još jedan dečak, Judžin Martin, nestao pod jezivo sličnim okolnostima dok je raznosio novine u istom gradu, rodila se ideja da se fotografije nestalih dečaka štampaju na tetrapaku od mleka lokalne mlekare. Ova kampanja se ubrzo proširila na celu državu, čineći Džonija jednim od prvih "dečaka sa tetrapaka mleka."
Navodna viđanja i tajanstvena poseta
Tokom decenija, ljudi širom SAD prijavljivali su da su videli Džonija. Godine 1983. jedna žena u Tulsi tvrdila je da joj je dečak pritrčao moleći za pomoć i rekavši svoje ime, pre nego što su ga dvojica muškaraca odvukla. Godine 1985. u radnji je pronađena novčanica od jednog dolara na kojoj je pisalo "Živ sam" sa potpisom Džonija Goša, za koji su stručnjaci potvrdili da je autentičan.
Najšokantnija tvrdnja stigla je od same Norin Goš. Ona kaže da se u martu 1997. godine, u 2:30 ujutru, Džoni pojavio na njenim vratima u pratnji nepoznatog muškarca. Prema njenim rečima, tada dvadesetsedmogodišnji Džoni pokazao joj je specifičan mladež kako bi dokazao identitet i razgovarao sa njom sat vremena. Rekao joj je da ne zove policiju jer bi to ugrozilo njihove živote i priznao da je bio žrtva trgovine ljudima.
Fotografije i svedočenja iz zatvora
Godine 2006. Norin je na svom pragu pronašla kovertu sa tri fotografije dečaka koji su bili vezani: jedan od njih je neverovatno ličio na Džonija. Iako je policija kasnije tvrdila da su slike lažne, Norin je ostala uverena u njihovu istinitost.
Takođe, 1989. godine, zatvorenik Pol Bonači priznao je da je učestvovao u Džonijevoj otmici kao deo šire pedofilske mreže. Norin je razgovarala sa njim i tvrdila da je Bonači znao detalje koje je mogao saznati samo od njenog sina, ali FBI je njegove izjave proglasio neverodostojnim.
Nasleđe i Zakon Džonija Goša
Iako Norin Goš često kritikuju da je, vođena bolom, izvukla nerealne zaključke, njena upornost je dovela do velikih promena. Godine 1984. Ajova je donela Zakon Džonija Goša, koji obavezuje policiju da odmah započne istragu u slučajevima nestale dece, bez čekanja od 72 sata.
Iako Džoni Goš nikada nije pronađen, njegov slučaj je zauvek promenio način na koji se društvo i zakon odnose prema nestaloj deci, potencijalno spasivši bezbroj drugih života.
