Provela sam deset dana putujući kroz Irak, od Bagdada do Kurdistana, istražujući različite gradove i njihove običaje. Sve što delim zasniva se ili na ličnim iskustvima, ili na pričama meštana koji dobro poznaju lokalne tradicije. Ono što mi je odmah zapalo za oko jeste jasna razlika u prisutnosti muškaraca i žena na ulicama – razlika koja oslikava duboko ukorenjene kulturne norme i običaje.
Žene na ulicama
Kada šetate ulicama iračkih gradova, primeti se da su žene u značajnoj manjini. Postoje delovi gde praktično sve oko vas čine muškarci – rade u prodavnicama, konobare u kafićima, pripremaju hranu na tezgi ili prodaju proizvode na pijaci. Žene gotovo nikada ne izlaze same; uvek su uz oca, brata ili muža, posebno u večernjim satima.
Ovo pravilo važi ne samo u konzervativnom federalnom delu Iraka, već i u relaksiranijem Kurdistanu, koji je u nekim aspektima čak bliži modernim gradovima poput Dubaija.
Pravila oblačenja
Odabir odeće u velikoj meri zavisi od regiona. U federalnom Iraku, devet od deset puta žene nose maramu, često u kombinaciji sa crnom abajom. U Kurdistanu je situacija drugačija: uske farmerke, šarena šminka, i lako se zapitate da li se ovde uopšte nosi marama.
Najveći kontrast, međutim, ne postoji između severa i juga, već između susednih gradova. U jednom gradu žene su potpuno pokrivene, dok u drugom nose farmerke i džempere, uz maramu na glavi. Samo nekoliko kilometara čini ogromnu razliku.
Turistkinjama je najjednostavnije: dugačke pantalone, pokrivena ramena i ništa usko. Ali postoji i psihološki aspekt – kada stignete u grad gde sve žene nose maramu, i same se osećate sigurnije i prirodnije kad je stavite.
Brak
Brak u Iraku je tradicionalan i često ga biraju roditelji, nastojeći da se venčanje održi što ranije. Deca odrastaju odvojeno, pa se mladenci često jedva poznaju pre braka.
Prilikom prosidbe, mladoženja mora dati mladi 25.000 dolara u zlatu – njen lični novac koji ona zadržava bez obzira na sve. Nakon dogovora porodica, par ide na sud radi provere kompatibilnosti krvnih grupa i Rh faktora. Ako nisu kompatibilni, brak nije dozvoljen. Takođe se potpisuje predbračni ugovor koji definiše finansijske obaveze u slučaju razvoda.
Samo venčanje odvija se u dve faze: prvo je ceremonia nikah u domu mlade – crvena haljina, najviše deset gostiju sa strane mladoženje. Nakon "noći kane", mladenci zvanično mogu početi zajednički život. Drugi deo je veliko slavlje sa hiljadu gostiju sa strane mladoženje, uz skromnu gozbu i bez prisustva roditelja mlade.
Ako porodica ne dobije dete u prvoj godini, rodbina nežno sugeriše da se potraži druga žena ili razmisli o razvodu. Razvod je moguć, ali postoje stroga pravila i društvene konsekvence.
Razvod
Za ženu u Iraku, razvod nosi društvenu stigmu i može trajati dve godine. Sve zavisi od inicijative: ako je muž inicirao razvod, žena dobija ono što predviđa ugovor; ako je muž bio neveran i pronađena su četiri svedoka, takođe dobija svoje; ako žena sama traži razvod, ostaje bez imovine. Većina porodičnih sporova rešava se privatno kod lokalnog šejha, a ne na sudu.
Život u muževljevom domu
Nakon venčanja, mlada se seli kod muža, gde se upoznaje sa pravilima koja podsećaju na kelinsku tradiciju Centralne Azije. Svekrva je glavna autoriteta u kući.
Kuvanje, čišćenje i ugostiteljstvo spadaju u snajine obaveze. Nikada ne bi smela da napusti kuću sama bez dozvole. Najbolje je zadržati sopstveno mišljenje za sebe, bar u početku. Iako je muž formalno glava porodice, svaka odluka prolazi kroz odobrenje svekrve.
Privremeni brakovi
Privremeni brakovi, uobičajeni u šiitskim zajednicama, funkcionišu tako da oženjen muškarac koji ne može da finansira stalnu drugu ženu, stupi u sekundarni odnos preko imama. Trajanje braka se dogovara unapred, može biti kratko ili dugo, a ponekad je dovoljno i usmeno obećanje.
Najčešće se radi o udovicama ili razvedenim ženama bez muških članova porodice, kojima je ovakav brak jedan od retkih načina da obezbede život.
Organizacija doma
Irački dom prati specifičnu logiku: glavna soba je za goste, sa dušecima ili sofama duž zidova i niskim stolom u sredini. Ovde se prima gost, dok su ostale sobe privatne.
Kuhinje su dve: "bela" kuhinja, estetski uređena, retko se koristi i služi za impresioniranje gostiju, i "crna" kuhinja – radna, skrivena, gde se zapravo priprema hrana. U siromašnijim domovima postoji samo crna kuhinja, često u gostinskoj sobi, koristeći plinske boce i gorionike zbog nedostatka centralnog gasa.
Obrazovanje i karijera
Obavezno obrazovanje traje do četvrtog razreda. Nikome nije zabranjeno da nastavi školovanje, ali nema ni pritiska ako ne pokaže interes. Razvoj karijere je gotovo nemoguć, jer se tradicionalno brak smatra primarnim životnim ciljem. Porodiljsko odsustvo traje dve nedelje.
Putovanje kroz Irak otkriva složenost i raznolikost zemlje: susedni gradovi mogu imati potpuno različita pravila i običaje. Ono što na jednom mestu deluje očigledno, u drugom može biti potpuno drugačije.
