Julija je otišla do prodavnice i od tada joj se gubi svaki trag: Nakon 16 godina, njenim roditeljima zazvonio je telefon, a onda je usledio šok

Juilja je imala 22 godine kada je jednog dana napustila svoj dom da ode u prodavnicu – i nestala. Ljudi su je tražili danima, nedeljama, mesecima, pa čak i godinama. Njena porodica nikada nije izgubila nadu i nikada nije prestala da je traži. I onda, 16 godina kasnije, stigao je poziv sa dobrim vestima…

Detinjstvo nije bilo lako: otac je radio kao vozač, majka u fabrici, novca je stalno falilo, a često su jeli samo knedle od vode i brašna. Živeli su u kasarni, ali su svi odrastali u dobre i prijateljske ljude.

U vreme nestanka, Juilja je živela sa majkom. Nije bila teret ni teško invalidna. Mogla je da se brine o sebi, obavlja kućne poslove i pomaže majci.

Imala je svakodnevnu tradiciju: za vreme ručka išla je na lokalnu pijacu po seme suncokreta. Uvek istom rutom, što je trajalo oko sat vremena. Pijaca je bila udaljena samo 500 metara. Tog dana je zamolila majku za dozvolu i otišla – ali se nije vratila.

Prva potraga

Kada se Juilja nije vratila ni sat vremena kasnije, majka je počela da brine. Pozvala je stariju decu, koja su odmah počela da pretražuju okolinu. Pretraga je trajala do 22:00, kada su shvatili da treba pozvati policiju.

Sledećeg dana, braća i sestre su angažovali prijatelje i nastavili pretragu po celom gradu – tavani, podrumi, garaže, grejna tela… Postojala je bojazan da bi njenu dečiju naivnost neko mogao iskoristiti.

Tri dana nakon nestanka, jedan čovek je javio porodici da je video devojku sličnu Juilji u gradu Asin, 100 km od Tomska. Područje potrage se širilo, a porodica nije imala resurse za sveobuhvatnu potragu.

Mesec dana kasnije

Meseč dana kasnije, policija je obavestila porodicu da potraga nije dala rezultate. Juilja nije pronađena – ni živa ni mrtva. Porodica je ostala sama da tuguje, ali nije odustala.

Sledećih nekoliko godina roditelji su više puta išli u mrtvačnicu misleći da bi mogli da identifikuju telo, ali svaki put su nailazili na pogrešne osobe. Svake godine su na njen rođendan palili sećanje: kupovali tortu, pili čaj i prisećali se Juilje. Majka je verovala da je ćerka živa i da će biti pronađena.

Nažalost, majka je preminula pre nego što je videla povratak svoje kćerke.

Deset godina kasnije

Kako je vreme prolazilo, porodica je nastavila da se nada. Volonterske grupe za traženje nestalih osoba počele su da se formiraju, a njihov moto je bio: "Potraga nikada ne prestaje." Juilja je dodata u bazu podataka, što je omogućilo obrnute pretrage – pronalaženje osoba koje ne mogu da govore ili ne pamte ništa o sebi.

Otkriće u Krasnojarsku

Šesnaest godina nakon nestanka, volonteri su primili informaciju o ženi koja živi u psihijatrijskoj bolnici u Krasnojarsku. Bila je tamo dugi niz godina, bez ikakve komunikacije sa spoljnim svetom.

Psiholog je radio sa njom i polako su se pojavljivale slike u njenom sećanju. Sećala se da živi u velikoj kući blizu mosta i da se zove Juilja. To je bilo sve što je mogla da pruži.

Zahvaljujući obrnutoj pretrazi i proširenju starosnog opsega u bazi podataka, konačno je potvrđeno da je Juilja iz Krasnojarska ista Juilja koja je nestala u Tomsku.

Poziv koji je promenio sve

U decembru, Neli, Juiljina sestra, dobila je poziv:

"Zdravo, zove Federalna migraciona služba Krasnojarska. Tražite li rođaku?"

"Da, Juilju… je li ovo tvoja sestra?"

"Da, ovo je moja sestra."

Neli je počela da plače od olakšanja i pitala o svim detaljima. Rečeno joj je da je Juilja u ustanovi za mentalno zdravlje svih ovih 16 godina.

Da bi identifikovali Juilju, porodica je poslala fotografije. Juilja je reagovala tek kada je videla sliku svog voljenog psa – tada je prepoznala porodicu.

Ponovno okupljanje

Juilja je pronađena 600 km od svoje kuće, sa 38 godina. Sestre su odmah došle po nju, a porodica je proslavila Novu godinu zajedno.

Iako su godine izgubljene i njeno mentalno zdravlje bi bilo bolje da je bila sa porodicom, svi su zahvalni što je konačno pronađena i što je ponovo deo svoje porodice.