Sin mi je otet dok se vraćao iz škole i 7 dugih godina ništa nismo znali o njemu: Kad mi je tog jutra zazvonio telefon nisam bila spremna na ono što su mi rekli

Slagala sam veš kada je školski autobus trebao da stigne tog utorka popodne.

Stiven je bio ona vrsta deteta koje vas čini zahvalnim što ste majka. Budio bi se pevajući, zaspao bi usred rečenice pričajući vam o svom danu i nekako bi uspeo da pronađe čudo u svemu, od gusenice na trotoaru do načina na koji su kapi kiše jurile niz prozore.

Tog popodneva, kao i svakog popodneva, očekivala sam da čujem kako se ulazna vrata otvaraju uz tresak i Stivenov glas kako doziva: „Mama! Stigao sam kući!“ Uvek je to govorio na isti način – uzbuđeno, kao da je bio u nekoj velikoj avanturi i jedva čeka da mi ispriča o njoj.

Ali tog utorka, vrata se nikada nisu otvorila.

U početku nisam bila zabrinuta. Možda je stao da se poigra sa prijateljem. Možda je otišao da pogleda nešto zanimljivo usput kući. Stiven je bio radoznalo dete, lako ga je ometao svet oko sebe.

Ali kako su minuti prolazili – deset, pa dvadeset, pa trideset – hladan osećaj je počeo da mi se uvlači u grudi.

„Keri“, pozvala sam svog najstarijeg sina, trudeći se da mi glas bude stabilan. „Jesi li video Stivena kako je izašao iz autobusa?“

„Ne, mama. Mislio sam da ide kući sa nekim.“

Do četiri sata, stajala sam na našem tremu, osmatrajući ulicu u oba smera. Do četiri i trideset, moj muž Delbert i ja smo bili u kolima, vozeći se Stivenovim putem kući iz škole. Do pet sati, zvali smo svakog roditelja koga smo poznavali.

A do šest sati, kada je sunce potpuno zašlo, a naš mališan još uvek nije bio kod kuće, zvala sam policiju drhtavim rukama.

„Moj sin je nestao“, rekla sam, a čuvši te reči kako izlaze iz mojih usta, učinile su ih stvarnim na način koji me je prestravio. „Zove se Stiven Stejner. Ima sedam godina. Nikada se nije vratio kući iz škole.“

Potraga koja nas je progutala

Policija je brzo došla, to im priznajem. U roku od sat vremena, naša mala kuća bila je puna policajaca koji su postavljali pitanja, beležili, proučavali Stivenovu školsku fotografiju.

„Da li je ikada ranije pobegao?“

„Ne, nikada.“

„Ima li porodičnih problema? Svađe kod kuće?“

„Ne, ništa slično. Stiven je bio srećan. Jeste srećan.“ Uhvatila sam sebe kako koristim prošlo vreme i osetila sam mučninu.

„Ima li sporova oko starateljstva? Da li bi neko želeo da ga uzme?“

Odmahnula sam glavom, suze su mi počele da zamagljuju vid. „Molim vas. Ima sedam godina. Ne bi samo odlutao. Neko je uzeo moju bebu.“

Tražili su celu noć. Komšije su im se pridružile, hodajući ulicama sa baterijskim lampama, dozivajući Stivenovo ime u tami. „Stivene! Stivene, dušo, ako nas čuješ, dođi kući!“

Stajala sam na našem tremu umotana u ćebe, gledajući kako se svi ti zraci baterijskih lampi ukrštaju kroz komšiluk poput palih zvezda, i molila sam se jače nego ikada u životu.

„Molim te, Bože. Molim te, dovedi mog dečaka kući. Molim te, čuvaj ga. Molim te, neka ovo bude greška, nesporazum. Molim te, pusti ga da svakog trenutka prođe kroz ta vrata.“

Ali nije.

Do zore sam već bila budna dvadeset četiri sata bez prestanka. Policija nije pronašla ništa - nikakve svedoke, nikakve tragove, nikakav znak gde je moj sedmogodišnji sin otišao.

Bilo je kao da je jednostavno nestao u vazduhu.

Prva nedelja: Kada nada počinje da puca

Prva nedelja prošla je u munjevita policijskim ispitivanjima, potragama i telefonskim pozivima koji nikada nisu doneli dobre vesti.

Saznali smo da je čovek po imenu Ervin Merfi viđen kako razgovara sa decom u blizini škole, deleći verske pamflete. Nekoliko dece ga se sećalo. Jedno se čak sećalo da je Stiven razgovarao sa njim.

„Pitao je o donacijama“, rekla je jedna devojčica policiji. „Pitao je da li bi Stivenova mama donirala crkvi.“

Policija je brzo pronašla Merfija. Priznao je u roku od nekoliko sati - rekao je da ga je čovek po imenu Kenet Parnel ubedio da pomogne u otmici dečaka. Rekao je da mu je Parnel rekao da je to za neku vrstu „verskog programa“, da dečakovi roditelji više ne mogu da se brinu o njemu.

Merfi im je rekao sve, osim jedne stvari koja nam je bila najpotrebnija: gde je Stiven.

Dok je policija stigla do Parnelove kolibe u dolini Kejti, bila je prazna. Otišli ​​su dalje, vodeći mog sina sa sobom.

Sećam se policajčevog lica kada je došao da nam kaže. Izgledao je iscrpljeno, poraženo.

„Znamo ko ga drži“, rekao je. „Kenet Parnel, osuđeni seksualni prestupnik iz 1951. Ali gospođo Stejner, moram biti iskren sa vama - mogli su biti bilo gde do sada. Kalifornija je velika država.“

Seksualni prestupnik! Te reči su me pogodile kao fizički udarac. Moj sedmogodišnji dečak je bio sa seksualnim prestupnikom i nisam mogla ništa – baš ništa – da učinim da ga zaštitim.

Te noći, nakon što je policajac otišao, ušla sam u Stivenovu sobu i sela na njegov krevet. Njegove plišane životinje bile su poređane na jastuku, tačno tamo gde ih je ostavio tog jutra. Njegova jakna je visila na zadnjoj strani vrata. Cipele su mu bile razbacane po podu. Sve je bilo tamo osim Stivena.

Uzela sam njegov jastuk i prislonila ga uz grudi, udišući miris malog dečaka – šampon od jagoda i prašina sa igrališta i nešto jedinstveno Stivenovo – i jecala sam dok nisam pomislila da će mi srce prepoloviti.

Meseci koji su postali godine

Ljudi uvek pitaju kako je imati nestalo dete. Žele da razumeju tugu, strah, beskrajno neznanje. Istina je da je to kao da živite u dva sveta istovremeno.

U jednom svetu morate nastaviti da živite. Moraš da hraniš drugu decu, pereš veš, ideš u prodavnicu. Moraš da plaćaš račune, prisustvuješ roditeljskim sastancima i da se pretvaraš da život ide dalje.

U drugom svetu – stvarnom svetu, onom koji je važan – tvoje dete je negde tamo, možda povređeno, možda uplašeno, možda te zove, a ti ne možeš da ga dosegneš. Ne možeš da ga zaštitiš. Ne možeš da uradiš jedinu stvar koju majka treba da radi: da čuva svoju bebu.

Svakog dana sedam godina, budila sam se misleći na Stivena. Gde je bio? Da li mu je bilo hladno? Da li je bio gladan? Da li nas se sećao? Da li je mislio da smo ga napustili?

Rođendani su bili najgori. Te prve godine, 18. decembra 1973, Stivenu bi bio osmi rođendan. Ionako sam ispekla tortu. Stavila sam osam svećica na nju. Pevali smo „Srećan rođendan“ praznoj stolici za trpezarijskim stolom, a onda sam odsekla parče i ostavila ga na kuhinjskom pultu celu noć, kao da bi Stiven nekako znao da mislimo na njega.

To sam radila svake godine. Osam svećica, zatim devet, zatim deset, jedanaest, dvanaest, trinaest, četrnaest. Sedam rođendanskih torti za dete koje nije bilo tu da ih pojede.

Božić je bio agonija. Svake godine bih kupovala poklone za Stivena - odeću u veličini koju sam pretpostavila da će mu biti dobra, igračke za koje sam mislila da bi mu se mogle svideti - i umotala bih ih i stavila ispod jelke. Na božićno jutro bismo otvorili poklone svih ostalih, a zatim bismo ostavili Stivenove ispod jelke, neotvorene.

Naš ormar u dnevnoj sobi se punio sedam godina neotvorenim božićnim poklonima.

Ponekad bih se uhvatila kako ga osluškujem. Prala bih sudove ili slagala veš, i čula bih dečji glas napolju i pomislila: „To je Stiven!“ Srce bi mi skočilo u grlo i otrčala bih do prozora, samo da bih videla neko drugo dete - sina neke druge majke - kako se igra na ulici. Razočaranje nikada nije postalo lakše.

Sramota o kojoj niko ne govori

Postoji nešto što vam niko ne kaže o nestalom detetu: ljudi počinju da vas gledaju drugačije.

U početku su svi bili podrška. Zajednica se okupila oko nas, organizovala potrage, održavala prikupljanja sredstava. Ali kako su meseci prolazili u godine, a Stiven se nije vraćao kući, mogla sam da osetim promenu.

Neki ljudi su se pitali da li smo možda uradili nešto pogrešno. Da li je možda Stiven pobegao sa razlogom. Da li možda nismo govorili celu istinu.

Drugi - i ovo je bilo skoro gore - jednostavno su prestali da pričaju o njemu. Videli bi me u prodavnici i odjednom bi se setili da moraju negde drugde da budu. Promenili bi temu kada bih pomenula Stivenovo ime. Želeli su da nastave dalje, da zaborave, da prestanu da se podsećaju da se strašne stvari dešavaju nevinoj deci.

Ali nisam mogla da nastavim dalje. Nisam mogla da zaboravim. Stiven je bio moj sin, i čak i da je ostatak sveta digao ruke od njega, ja nikada ne bih.

Svake večeri pre spavanja, odlazila bih u njegovu sobu i sedela u mraku. Ponekad bih razgovarala sa njim, kao da me nekako može čuti preko bilo koje udaljenosti koja nas je delila.

„Stivene, dušo, ako me čuješ, želim da znaš da te još uvek tražimo. Nikada nismo prestali da tražimo. Molim te, dušo, molim te, pronađi način da se vratiš kući. Mnogo te volim. Svi te mnogo volimo.“

Soba se nikada nije javila. Ali sam ipak nastavila da pričam, jer šta sam drugo mogla da uradim?

Dan kada je zazvonio telefon

2. mart 1980. počeo je kao i svaki drugi ponedeljak ujutru - to jest, počeo je slomljenim srcem. Sedam godina, dva meseca i dvadeset osam dana otkako je Stiven nestao. Mada sam prestala da brojim posle prvih nekoliko godina. Brojevi su bili preteški za nošenje.

Pravila sam doručak kada je telefon zazvonio. Bilo je rano - još nije bilo 8 ujutru - i moja prva pomisao je bila razdraženost. Ko zove tako rano u ponedeljak?

„Gospođo Stejner?“ Glas sa druge strane bio je policajac iz Jukaje, malog grada oko 270 kilometara severno od nas.

Stisnuo mi se stomak. Policijski pozivi nikada nisu donosili dobre vesti.

„Da?“

„Gospođo Stejner, potrebno je da sednete.“

O Bože. Pronašli su telo. Posle sedam godina, konačno su pronašli telo mog sina, i spremala sam se da čujem reči koje nijedan roditelj nikada ne bi trebalo da čuje.

„Gospođo Stejner, mislim da imamo vašeg sina.“

Vreme se zaustavilo.

„Šta?“

„Stiven Stejner. Sinoć je ušao u našu policijsku stanicu sa petogodišnjim dečakom. Rekao je... rekao je da se zove Stiven Stejner i da želi da ide kući.“

Nisam mogla da dišem. Nisam mogla da razmišljam. Soba se okretala, a ja sam stezala kuhinjski pult tako snažno da su mi zglobovi pobeleli.

„Je li to stvarno on?“ šapnula sam. „Jeste li sigurni?“

„Sigurni smo, gospođo. Cele noći vas je tražio. Da li biste vi i vaš muž mogli da dođete u Jukaju?“

2. mart 1980. — Vožnja da vratim sina  i najdužih 170 milja mog života

Moj muž Delbert i ja smo prešli tu vožnju do Jukaje u bunilu.

Sto sedamdeset milja. U normalnim okolnostima, trebalo bi oko tri sata. Ali ništa od tog jutra nije bilo normalno, i kunem se da se osećalo kao najduže putovanje u mom životu.

Nisam mogla da prestanem da se tresem. Ruke su mi se toliko tresle da je Delbert morao da vozi dok sam ja sedela na suvozačevom sedištu, gledajući kroz prozor, a da zapravo ništa nisam videla. Moj um je odjednom jurio kroz pitanja za sedam godina.

Da li je to zaista bio Stiven? Šta ako je to bila greška? Šta ako se neko okrutno šalio? Ali šta ako je to bio on? Kako bi sada izgledao? Da li bi nas se sećao? Da li bi se sećao mene?

Imao je sedam godina kada su ga odveli - samo dečak sa ogrebanim kolenima i osmehom sa razmakom između zuba. Sada je imao četrnaest godina. Tinejdžer. Sedam godina. Pola svog života.

„Šta da mu kažem?“ šapnula sam Delbertu. „Šta kažeš svom detetu posle sedam godina?“

Delbert je pružio ruku i stisnuo moju. Ni on nije imao odgovor.

Vozili smo se ono što mi se činilo kao večnost kada sam iznenada pomislila na rođendanske torte. Sedam godina rođendanskih torti, neotvorenih u našem ormaru. Sedam božićnih poklona, još uvek upakovanih.

„Trebalo je da nešto donesemo“, rekoh iznenada. „Poklon. Nešto da mu pokažemo da nikada nismo zaboravili.“

„U redu“, reče Delbert nežno, „mi smo dovoljni. Mi smo ono što mu treba.“

Želela sam da verujem u to. Bože, želela sam da verujem u to.

Policijska uprava Ukaje bila je mala zgrada, ništa posebno. Ali kada smo se zaustavili na parkingu, srce mi je tako jako lupalo da sam mislila da će mi iskočiti pravo kroz grudi.

Policajac nas je dočekao na vratima. Bio je ljubazan, profesionalan, ali sam mogla da vidim emocije i u njegovim očima.

„Gospođo Stejner, gospodine Stejner, pre nego što vidite Stivena, moram da vas pripremim na nekoliko stvari.“

Klimnula sam glavom, iako nisam bila siguran da mogu da podnesem još informacija. Čitavo moje telo je vibriralo od nervozne energije.

„Stiven je sinoć oko 21 čas ušao u ovu stanicu sa petogodišnjim dečakom po imenu Timoti Vajt. Timoti je bio kidnapovan pre dve nedelje odavde iz Jukaje. Stiven - vaš sin - on je spasao tog dečaka i doveo ga na sigurno.“

Noge su mi skoro otkazale. Delbert me je uhvatio za ruku da me pridrži.

„Stiven živi pod imenom Denis Parnel poslednjih sedam godina“, nastavio je policajac. „Čovek koji ga je odveo, Kenet Parnel, rekao je Stivenu da više ne možete da ga izdržavate, da ste ga se odrekli. Stiven je u to verovao dugo vremena.“

Suze su mi sada tekle niz lice. Moja beba. Moj dečak je mislio da smo ga napustili.

„Ali kada smo ga pitali ko je on“, rekao je policajac, i mogao sam da čujem kako mu glas postaje sve gušći od emocija, „pogledao nas je pravo u oči i rekao: 'Znam da mi je ime Stiven.'“

Tih sedam reči – „Znam da mi je ime Stiven“ – postale su najlepša rečenica koju sam ikada čuo u životu.

„Čeka vas“, tiho je rekao policajac. „Jeste li spremni?“

Ne. Nisam bila spremna. Kako bi iko mogao biti spreman za ovaj trenutak?

Ali sam ipak klimnula glavom.

Ponovni susret nakon sedam godina

Policajac nas je poveo niz hodnik do male sobe. Kroz prozor na vratima mogla sam da vidim tinejdžera kako sedi za stolom. Bio je mršav – previše mršav – sa raščupanom kosom i odećom koja mu nije baš dobro pristajala. Ramena su mu bila pogrbljena i gledao je u svoje ruke.

I iako je prošlo sedam godina, iako je bio skoro dvostruko veći od dečaka koga sam izgubila, poznavala sam ga. 

„Stivene“, šapnula sam.

Policajac je otvorio vrata, a dečak je trznuo glavu.

Na trenutak smo se samo gledali. Sedam godina udaljenosti, sedam godina bola, sedam godina pitanja da li će ovaj trenutak ikada doći – sve je to visilo u vazduhu između nas.

Onda je Stiven ustao, a glas mu je napukao dok je izgovarao jednu reč: „Mama?“

Prešla sam tu sobu za tačno dve sekunde, povukla ga u naručje, držala ga tako čvrsto da sam se plašila da ću ga povrediti, ali nisam mogla da ga pustim. Sada je bio tako visok, skoro visok kao ja, ali se osećao krhko u mom naručju, kao nešto što je bilo slomljeno i loše popravljeno.

„Ovde sam, dušo“, jecala sam u njegovo rame. „Ovde sam. Nikada nismo prestali da te tražimo. Nikada nismo odustali. Ni jednog dana.“

Celo Stivenovo telo se treslo. Držao me je kao da sam jedina čvrsta stvar na svetu koji se okreće van kontrole.

„Mislio sam—“ glas mu je bio promukao, zagrcnut suzama. „Rekao je da me više ne želiš. Rekao je da me ne možeš priuštiti. Mislio sam...

„Ne“, rekla sam žestoko, povlačeći se dovoljno da ga pogledam u lice. „Ne, Stiven. To je bila laž. Sve što ti je rekao bila je laž. Želeli smo te. Oduvek smo te želeli. Ti si naš sin. Ti si naš.“

Iza mene je i Delbert plakao. Naša druga deca — Keri, Kori i Delbert mlađi — videće ga kasnije. Ali u tom trenutku, bili smo samo nas troje, pokušavajući da sastavimo delove porodice koja je razbijena pre sedam godina.

Priča koju nijedna majka nikada ne bi trebalo da čuje

Tokom narednih nekoliko sati, u toj sterilnoj sobi policijske stanice, počeli smo da saznajemo šta se dogodilo našem sinu.

Detalji su izlazili polako, bolno. Stiven bi nešto rekao, zatim bi stao, pa ponovo počeo. Ponekad bi skrenuo pogled, nesposoban da nas pogleda u oči.

4. decembra 1972. godine, čovek po imenu Ervin Merfi je prišao Stivenu posle škole, deleći verske brošure. Merfi je pitao da li bi Stivenova majka bila voljna da donira crkvi. Stiven, uvek od pomoći, uvek ljubazan, pristao je da pomogne.

Merfi ga je odveo do auta gde ga je čekao Kenet Parnel. Rekli su Stivenu da samo treba brzo da razgovaraju sa njegovom majkom. Ali umesto da voze do naše kuće, vozili su se do brvnare u dolini Kejti.

Ono što sam kasnije saznala – ono što me i danas proganja – jeste da je brvnara bila udaljena samo nekoliko stotina metara od kuće Stivenovog dede po majci. Moj sin je bio toliko blizak porodici, a nismo imali pojma.

Te prve noći, Parnel je rekao Stivenu da je razgovarao sa njegovim roditeljima. Da smo rekli da je u redu da Stiven prenoći. Stiven mu je verovao. Zašto ne bi? Imao je sedam godina.

Sledećeg jutra, Parnel je prvi put seksualno napao mog sina.

Morala sam da napustim sobu kada su mi to rekli. Spotaknula sam se u hodnik i povraćala u kantu za smeće dok mi je Delbert držao kosu. Sedam godina. Sedam godina tog čudovišta koje je povređivalo moju bebu, i nisam mogla ništa da uradim da to promenim, ništa da uradim da otklonim taj bol.

Kada sam se vratila u sobu, drhteća i bleda, Stiven me je pogledao sa takvom krivicom u očima.

„Mama, žao mi je“, šapnuo je. „Žao mi je što nisam mogao da pobegnem.“

To me je slomilo. Moj četrnaestogodišnji sin, koji je pretrpeo užase sa kojima se nijedno dete nikada ne bi trebalo suočiti, izvinjavao mi se.

„Ne“, rekla sam, klečeći ispred njegove stolice i uzimajući ga za ruke. „Ne, Stiven. Nemaš razloga da se izvinjavaš. Ništa. Ovo nije bila tvoja krivica. Ništa od ovoga nije bila tvoja krivica.“

Ali sam mogla da vidim u njegovim očima da mi ne veruje. Još ne.

Sedam godina kao „Denis Parnel“

Parnel je upisao Stivena u školu pod imenom Denis Parnel, tvrdeći da mu je otac. Često su se selili – različiti gradovi, različite škole, različiti stanovi – uvek ostajući malo ispred sumnje.

Najsuroviji deo? Slali smo flajere sa Stivenovom slikom školama širom okruga. Neke od škola koje je Stiven zaista pohađao su primile te flajere. Ali niko ga nikada nije prepoznao.

Parnel je kontrolisao Stivena kroz razornu kombinaciju zlostavljanja i manipulacije. Tukao bi ga, napadao, terorisao. A onda bi mu kupovao poklone, vodio ga u bioskope, davao mu „slobodu“ da ide u školu i stekne prijatelje.

Stivenu je iznova i iznova govorio da ga ne želimo. Da ne možemo sebi da priuštimo da ga zadržimo. Da smo Parnelu dali zakonsko starateljstvo. Da je njegovo novo ime Denis i da Stiven Stejner više ne postoji.

Godinama je Stiven verovao u to. Kakav je izbor imao sedmogodišnjak?

Ali kako je odrastao, počele su da se uvlače sumnje. Gledao je vesti, pregledao novine, tražeći bilo kakav znak da ga neko traži. Tražeći dokaz da je život koga se sećao – život sa nama – bio stvaran, a ne samo san.

„Pitao bih se: 'Mama i tata, gde ste, dođavola?'“, rekao nam je Stiven, glas mu se lomio. „A kada nisam ništa video, to me je jednostavno nateralo da poverujem u ono što je rekao. Da me zaista niste želeli.“

Držala sam ga dok je to govorio i plakala sam zbog svih godina koje je proveo verujući u tu laž.

Dečak koji je spasao drugog dečaka

U februaru 1980. godine, kada je Stiven imao četrnaest godina, Parnel se vratio kući sa novom žrtvom.

Timoti Vajt je imao pet godina. Parnel je angažovao lokalnog tinejdžera po imenu Šon Purman da pomogne u otmici Timotija sa ulica Jukaje. Mali dečak je išao kući iz škole, baš kao što je i Stiven išao.

Stiven je gledao kako Timoti plače za roditeljima. Gledao je kako Parnel pokušava da ubedi prestravljenog petogodišnjaka da mu je sada ime „Tomi“. Gledao je kako Parnel farba Timotijevu plavu kosu u tamnosmeđu da bi sakrio njegov izgled.

I Stiven je doneo odluku.

„Nisam hteo da dozvolim da to dete prođe kroz ono što sam ja već prošao“, rekao je Stiven policiji. „A ako se sada ne pobrinem za to, samo će biti gore.“

Dve nedelje se Stiven brinuo o Timotiju. Udobno mu je bilo.

Štitio ga je kada je plakao. Pričao mu je priče. Obećao mu je da će sve biti u redu.

A onda, 1. marta 1980. godine, dok je Parnel bio na svom poslu noćnog obezbeđenja, Stiven je napravio svoj potez.

Tiho je probudio Timotija. „Idemo kući“, rekao je dečaku. „Vodim te kući tvojoj mami i tati.“

Stopirali su do Ukaje – četrnaestogodišnji dečak i petogodišnje dete, usred noći. Kada su stigli u grad, Timoti se nije mogao setiti svoje adrese. Bio je previše mlad, previše uplašen, previše zbunjen.

Zato je Stiven uradio najhrabriju stvar koju je mogao zamisliti. Ušao je u policijsku upravu Ukaje i rekao im istinu.

„Ja sam Stiven Stejner“, rekao je. „Otet sam pre sedam godina. A ovo je Timoti Vajt. Otet je pre dve nedelje. Treba mi da ga odvedete kući.“

Moj sin – moj hrabri, lepi sin – spasao je tog dečaka. Rizikovao je sve kako bi se uverio da Timoti ne pati kao on.

Medijska oluja nakon povratka kući

U roku od dvadeset četiri sata nakon što je Stiven ušao u tu policijsku stanicu, priča je postala nacionalna vest.

„OTET DEČAK SE VRAĆA POSLE 7 GODINA“, „TINEJDŽER HEROJ SPASAVA ŽRTVU OTMICE“, „ČUDO U MERSEDU: NESTALO DETE SE VRAĆA KUĆI“

Štampa se obrušila na nas kao skakavci. Kampovali su ispred naše kuće, pratili nas do prodavnice, vikali pitanja Stivenu kad god bi izlazio iz kuće.

Tri dana nakon što se Stiven vratio kući, bili smo u emisiji „Dobro jutro, Ameriko“. Voditelj, Dejvid Hartman, pitao je Stivena kako se oseća kod kuće.

„Odlično“, rekao je Stiven tiho, ali sam mogao da vidim iscrpljenost u njegovim očima, način na koji je pogrbio ramena kao da pokušava da se smanji.

„Da li vaši roditelji izgledaju drugačije?“ upitao je Hartman.

Stiven je pogledao Delberta i mene. „Nisu se toliko promenili“, rekao je. „Ali moj brat i sestre, mnogo su se promenili. Nisam prepoznao nijednog od njih.“

To je bio trenutak kada sam shvatila koliko smo svi izgubili. Sedam godina nije samo ukralo Stivenu detinjstvo - ukralo mu je mesto u našoj porodici. Njegova braća i sestre su sada bili stranci. Kuća koju je pamtio bila je drugačija. Svet je krenuo dalje bez njega, i sada je morao da shvati kako da se uklopi u život koji više nije sasvim odgovarao njegovim sećanjima.

Ljudi su mislili da je težak deo završen. Stiven je bio kod kuće. Zlikovac je uhvaćen. Svi bismo mogli da živimo srećno do kraja života, zar ne?

Ali nije bilo tako jednostavno. Nikada nije tako jednostavno.

Stiven nije znao kako da bude tinejdžer 1980. Sedam godina je živeo po Parnelovim pravilima - proizvoljnim, okrutnim, stalno promenljivim. Sada se od njega očekivalo da poštuje naša pravila, a ona mu nisu imala smisla.

Policijski čas. Kućni poslovi. Domaći zadatak. Normalne tinejdžerske obaveze su se činile kao zatvor za dečaka koji je sedam godina proveo kontrolisan čudovištem.

Njegov odnos sa Kerijem, njegovim starijim bratom, bio je posebno težak. Keri je od zaštitnički nastrojenog starijeg brata prešao u život u senci Stivenove slave. Svuda gde su išli, ljudi su želeli da razgovaraju sa Stivenom, čudotvornim dečakom koji se vratio kući. Niko nije pitao za Kerija.

Delili su spavaću sobu, ali su mogli biti i stranci.

Stiven se mučio u školi. Propustio je toliko obrazovanja tokom tih sedam godina. Trebalo je da bude brucoš u srednjoj školi, ali je čitao na nivou šestog razreda.

A noćne more - Bože, noćne more. Čula bih ga kako vrišti usred noći i trčala bih u njegovu sobu da ga nađem kako sedi u krevetu, obliven znojem, drhti.

„U redu je, dušo“, šapnula bih, držeći ga kao što sam ga držala kada je bio mali. „Sada si bezbedan. Kod kuće si.“

Ali je li bio? Da li je zaista bio kod kuće? Ili je sedam godina sa Kenetom Parnelom stvorilo toliko duboke ožiljke da je „kuća“ bila samo još jedna reč koja više nije značila ništa?

Suđenje Kenetu Parnelu

Godine 1981, Kenet Parnel je izašao na suđenje zbog otmice Stivena i Timotija.

Stiven je morao da svedoči. Morao je da sedi u toj sudnici i da ponovo proživljava svaki užasan detalj dok je Parnel sedeo tamo, hladan i ravnodušan.

Parnelov advokat odbrane tvrdio je da je Stiven mogao da ode u bilo kom trenutku, ali je odlučio da to ne učini. Da on uopšte nije bio žrtva otmice.

Htela sam da vrištim. Htela sam da iskočim sa stolice i tresem tog advokata dok ne shvati šta su uradili mom sinu. Sedam godina. Stiven je imao sedam godina kada su ga ukrali. Kako se usuđuju da sugerišu da je to bio njegov izbor?

Tužilac je tvrdio da je Stiven bio psihološki zatvorenik, da je otmica bila kontinuirani događaj svih sedam godina.

Psiholog je svedočio o ispiranju mozga, manipulaciji, načinu na koji je Parnel sistematski uništio Stivenov osećaj za sebe i zamenio ga sa „Denis Parnel“.

Na kraju, Parnel je osuđen za otmicu i Stivena i Timotija. Osuđen je na sedam godina zatvora - po godinu dana za svaku godinu koju je ukrao iz detinjstva mog sina.

Sedam godina. To je sve što su mu dali. Za pet godina bi imao pravo na uslovni otpust.

Nije bilo dovoljno. Nikada ne bi bilo dovoljno. Ali to je bilo sve što ćemo dobiti.

Život nakn povratka kući

Godine nakon što se Stiven vratio kući nisu bile lake. Neću se pretvarati da jesu.

Ljudi su očekivali bajkoviti kraj — dečak se vraća kući, porodica se ponovo okuplja, svi žive srećno do kraja života. Ali pravi život nije bajka, a trauma ne nestaje samo zato što vi to želite.

Stiven se borio sa svim. Škola je bila preopterećujuća — trebalo je da bude srednjoškolac drugog razreda, ali je propustio toliko obrazovanja da jedva da je mogao da prati. Ostala deca nisu znala kako da se ponašaju prema njemu. Bio je poznat, ali je bio i drugačiji, oštećen na načine koje nisu mogli da razumeju.

Išao je na terapiju, ali pričanje o tome šta mu se dogodilo bilo je kao ponovno otvaranje rana koje nikada nisu zaista zacelele. Nekih noći bih ga čula kako plače u svojoj sobi, a ja bih stajala ispred njegovih vrata, sa rukom na kvaki, rastrgana između želje da ga utešim i saznanja da mu je potreban prostor da sam obradi svoj bol.

Njegov odnos sa braćom i sestrama bio je komplikovan. Keri je, posebno, izgledao kao da negoduje zbog pažnje koju je Stiven dobijao. Keri je sam prošao kroz sopstvenu traumu - izgubio je brata sa jedanaest godina, odrastao u senci Stivenovog nestanka, a onda je iznenada postao nevidljiv kada se Stiven vratio kući. Lokalne vesti su stalno intervjuisale Stivena. Stranci su ga zaustavljali na ulici. Svi su želeli da znaju o otmici, spasavanju, heroju.

Niko nije pitao za Kerija.

Ali bilo je i dobrih trenutaka. Lepih trenutaka koji su me boleli od zahvalnosti.

Sećam se prvog puta kada mi je Stiven pomogao da napravim večeru nakon što je došao kući. Pravili smo špagete - njegove omiljene kao malog dečaka - i on je stajao za pultom seckajući povrće dok sam ja mešala sos. Nismo mnogo razgovarali, samo smo radili jedan pored drugog, i nekoliko dragocenih minuta, činilo se gotovo normalnim. Kao da nikada nismo izgubili tih sedam godina.

Nakon škole počeo je da radi razne poslove - čuvara, vozača dostave, u fabrici mesa. Posao je bio težak, a plata minimalna, ali Stiven je bio odlučan da se snađe, da dokaže da može biti normalan, funkcionalan, nezavisan.

A onda je upoznao Džodi.

Džodi Edmondson je imala sedamnaest godina kada je upoznala Stivena u fabrici mesa gde je radio. Bila je mlada, možda premlada, ali je videla nešto u Stivenu što su drugi propustili.

Nije videla čuvenu žrtvu otmice. Nije videla povređenog dečaka koji je izdržao sedam godina pakla. Videla je Stivena - smešnog, ljubaznog, zaštitničkog, koji se toliko trudi da izgradi normalan život.

Zabavljali su se godinu dana, a 1985. godine, kada je Stiven imao dvadeset, a Džodi samo sedamnaest godina, venčali su se.

Brinula sam se. Naravno da sam se brinula. Bili su tako mladi, a Stiven se još uvek oporavljao od rana koje se možda nikada neće potpuno zatvoriti. Ali kada sam videla kako ju je gledao — kao da je ona jedina dobra, čista stvar u svetu koji je tako dugo bio okrutan prema njemu — razumela sam.

Džodi je Stivenu dala nešto što mu je očajnički bilo potrebno: budućnost.

Preselili su se zajedno u mali prostor, radeći više poslova kako bi sastavili kraj s krajem. Ponekad su se svađali — oko novca, oko toga kako se seku kiseli krastavčići za hamburgere, oko svih sitnih frustracija dvoje mladih ljudi koji pokušavaju da izgrade zajednički život. Ali su se žestoko voleli.

A onda, 1986. godine, dobili su devojčicu. Ešli.

Nikada neću zaboraviti prvi put kada je Stiven držao svoju ćerku. Stajao je u toj bolničkoj sobi sa Ešli u naručju, a suze su mu se slivale niz lice.

„Mama“, šapnuo je, „ja sam tata.“

„Jesi, dušo.“

„Zaštitiću je“, rekao je žestoko. „Niko je nikada neće povrediti onako kako sam ja bio povređen. Obećavam.“

I mislio je to ozbiljno.

Dve godine nakon što se Ešli rodila, Stiven i Džodi su dobili sina. Stivena mlađeg.

Gledati Stivena sa njegovom decom bilo je i lepo i srceparajuće.

Bio je najzaštitnički nastrojen otac koga sam ikada videla. Njegova deca nisu išla nikuda bez njega. Ako su se igrali na tremu, Stiven je držao vrata otvorena kako bi ih mogao videti i čuti njihove glasove u svakom trenutku.

„Dok god mogu da ih vidim i čujem njihove glasove, dobro sam“, rekao je novinaru 1989. godine.

Nikada ih nije ispuštao iz vida. Nikada. Jer je znao – Bože, znao je – kakva čudovišta vrebaju u svetu, čekajući da otmu nevinu decu.

Kada je Ešli krenula u školu, Stiven ju je vodio tamo svakog dana i dovodio je svakog popodneva. Drugi roditelji su mislili da je previše zaštitnički nastrojen, možda čak i paranoičan. Ali ja sam razumela. Kako ne bih?

Stiven je takođe počeo da radi sa organizacijama koje su tragale za nestalom decom. Držao je predavanja u školama, upozoravajući decu na opasnost od stranaca, učeći ih da je u redu vrištati, trčati, boriti se ako neko pokuša da ih otme.

„Ne verujte odraslima koji vas traže za pomoć“, govorio bi im. „Odrasli treba da traže pomoć od drugih odraslih, a ne od dece. Ako neko pokuša da vas uvuče u auto, vičite što glasnije možete. Pravite buku. Uzvratite udarac.“

Pokušavao je da se uveri da to što se dogodio njemu da se nikome drugom nikada ne dogodi.

Film koji je ispričao njegovu priču

U maju 1989. godine, NBC je emitovao mini-seriju pod nazivom „Znam da mi je ime Stiven“.

Stiven je radio kao konsultant na filmu, pomažući scenaristima i glumcima da shvate kako je bilo tih sedam godina. Gledati ih kako ponovo stvaraju njegovu noćnu moru bilo je teško - čak i mučno - ali Stiven je želeo da se priča tačno ispriča.

„Ako ovo može pomoći čak i jednom detetu da ostane bezbedno“, rekao je, „vredi toga.“

Mini-seriju je gledalo 40 miliona ljudi. Odjednom je Stivenova priča ponovo postala nacionalna vest. Reporteri su stalno zvali. Stranci su ga prepoznavali na ulici.

Ali Stiven nije želeo slavu. Samo je želeo da bude dobar otac, dobar muž, normalna osoba koja živi normalan život.

Imao je ženu koja ga je volela i dvoje prelepe dece kojoj je bio potreban. Po prvi put otkako je imao sedam godina, Stivenov život je konačno, konačno počeo da funkcioniše.

A onda, 16. septembra 1989. godine, Bog ga je ponovo oduzeo od mene.

Telefonski poziv koji nikada neću zaboraviti

Bila je subota uveče, malo posle 18 časova, kada je zazvonio telefon.

„Gospođo Stejner?“

Taj glas. Taj glas policajca. Onaj koji je treniran da zvuči mirno čak i kada saopštava najgore vesti koje se mogu zamisliti.

„Da?“

„Dogodila se nesreća. Vaš sin Stiven je učestvovao u sudaru sa motociklom. Odveden je u Medicinski centar zajednice Mersed.“

Ne sećam se vožnje do bolnice. Ne sećam se ko nas je vozio niti šta smo rekli. Sve čega se sećam je hladan užas koji mi je preplavio vene, očajnička molitva koja mi je prolazila kroz glavu: Molim te, Bože, ne opet. Molim te, nemoj mi ga ponovo oduzimati.

Ali dok smo stigli tamo, već je bilo prekasno.

Stiven se vozio kući na motociklu sa posla avenijom Santa Fe kada se automobil pojavio iz dvorišta direktno ispred njega. Vozač, čovek po imenu Antonio Loera, rekao je da je karburator njegovog automobila bio kvaren, da je motor stao baš kada je krenuo.

Stiven je udario u automobil i pao je sa motocikla. Nije nosio kacigu.

Povrede glave su bile katastrofalne. Proglašen je mrtvim u 17:30, samo nekoliko minuta nakon dolaska u bolnicu.

Moj sin - moj prelepi, hrabri, herojski sin koji je preživeo sedam godina pakla i vratio se kući da spase drugo dete - više nije bio tu.

I ovog puta se nije vraćao.

Za tugu nema reči

Ljudi me pitaju šta je bilo gore: izgubiti Stivena prvi put ili ga izgubiti drugi put.

Kakvo pitanje. Kakvo strašno, nemoguće pitanje.

Prvi put sam imala nadu. Sedam godina sam verovala da je Stiven negde živ, da će se jednog dana vratiti kući. Neznanje je bilo agonija, ali nada me je održavala da dišem.

Drugi put, nije bilo nade. Bio je samo kovčeg, sahrana i grob na groblju okruga Mersed.

Stiven Gregori Stejner. 18. april 1965. – 16. septembar 1989. Dvadeset četiri godine.

Bio je kod kuće samo devet godina. Devet godina iz života koji je trebalo da se protegne decenijama u budućnost. Devet godina pokušaja da se izleči, pokušaja da izgradi porodicu, pokušaja da bude normalan.

Nije bilo dovoljno..

Antonio Loera je pobegao u Meksiko nakon nesreće. Kada se konačno vratio i predao se, okružni tužilac ga je optužio za ubistvo iz nehata u saobraćaju i krivično delo bekstva sa mesta nesreće.

Ali je istraga utvrdila da je Loerin automobil imao neispravan karburator. Tužilac je odustao od optužbe za ubistvo iz nehata.

Na kraju, Loera je osuđen na samo tri meseca zatvora zbog krivičnog dela bekstva sa mesta nesreće.

Tri meseca!

Život mog sina - dvadeset četiri godine bola, hrabrosti i ljubavi - vredeo je tri meseca zatvora.

Džodi je bila slomljena. „Veoma sam, veoma, veoma ljuta“, rekla je novinarima. I ja sam bila. Ali bes ne vraća ljude. Samo gori u vama, jedući sve što je ostalo.

Deca koju je Stiven ostavio za sobom

Ešli je imala tri godine kada joj je tata umro. Stiven Mlađi je imao samo dve godine.

Bili su tako mali. Premali da bi shvatili da se tata neće vratiti kući. Premali da bi se setili svih načina na koje ih je voleo, štitio, bdeo nad njima kao anđeo čuvar.

Džodi je dala sve od sebe. Sama je odgajila tu decu, vredno radeći da bi se uverila da znaju ko im je otac, šta je pretrpeo, šta je prevazišao.

Ali su odrasli bez njega. Bez njegove žestoke zaštite, njegovog blagog humora, njegove apsolutne odlučnosti da ih zaštiti.

Ponekad pogledam svoje unuke i vidim Stivena na njihovim licima. Ešli ima njegov osmeh. Stiven mlađi ima njegove oči. I moje srce se ponovo slama zbog svega što su izgubili, svega što je on izgubio.

Timoti Vajt: Mali dečak koga je Stiven spasao

Godinama nakon što je Stiven umro, ostala sam u kontaktu sa Timotijem Vajtom i njegovom majkom Anđelom.

Timoti je odrastao znajući da duguje svoj život Stivenu. Postao je zamenik šerifa okruga Los Anđeles, posvetivši svoju karijeru zaštiti drugih onako kako je Stiven štitio njega.

„Stiven mi je spasao život“, rekao je Timoti u intervjuima. „Ne bih bio ovde da nije bilo njega.“ Sve što jesam, sve što sam uradio - dugujem to Stivenu.“

1. aprila 2010. Timoti Vajt je preminuo od plućne embolije. Imao je samo trideset pet godina.

Prvo Stiven. Zatim Timoti. Obojica su otišli ​​prerano. Obojica heroji koji su zaslužili mnogo više vremena.

Spomen-obeležje: Osiguravanje da nikada ne budu zaboravljeni

U avgustu 2010. godine, dvadeset jednu godinu nakon Stivenove smrti, grad Mersed je otkrio spomen-statuu u parku Eplgejt.

Bronzana skulptura prikazuje tinejdžera Stivena kako drži za ruku petogodišnjeg Timotija, vodeći ga na sigurno. To je prelepo i srceparajuće u isto vreme - zamrznuti trenutak hrabrosti, jednog povređenog deteta koje spasava drugo od iste sudbine.

Stajala sam ispred te statue na dan kada je otkrivena, sa stotinama ljudi okupljenih oko nje - prijateljima, porodicom, članovima zajednice koji nikada nisu ni upoznali Stivena, ali su razumeli moć njegove priče.

Anđela Gitlin, Timotijeva majka, takođe je bila tamo. Držali smo se za ruke i plakali zajedno, dve majke. koji su obe izgubili sinove prerano.

„Vraća sećanja na veoma loše vreme, ali veoma divno vreme“, rekla je Anđela. „Promenilo nam je život i vratili smo svoje živote zahvaljujući Stivenu.“

Na ploči statue piše: „U čast Stivena Stejnera i Timotija Vajta i sve nestale dece.“

Jer to je Stivenovo nasleđe. Ne samo dečaka koji se vratio kući, već dečaka koji se pobrinuo da se i drugo dete vrati kući.

Stivenova priča je promenila Ameriku.

Nakon što je pobegao 1980. godine, nakon što se njegovo lice pojavilo u svim novinama i na TV ekranima u zemlji, roditelji su počeli da obraćaju pažnju. Počeli su da uče svoju decu o opasnosti od stranaca. Počeli su da vode decu u školu, pažljivije ih posmatrajući, odbijajući da veruju da se „to ne može dogoditi ovde“.

Stivenova hrabrost – i u bekstvu i u progovaranju nakon toga – pomogla je u stvaranju pokreta za nestalu decu kakav danas poznajemo.

Radio je sa organima reda kako bi razumeo kako predatori funkcionišu. Naučio je decu kako da se zaštite. sebe. Davao je intervjue, pojavljivao se i ponovo proživljavao svoju traumu iznova i iznova jer je verovao da to može spasiti živote.

I jeste. Bog zna koliko je dece danas bezbedno jer je Stiven bio dovoljno hrabar da ispriča svoju priču.

Poruka sinu, gde god da si

"Stivene, ako me možeš čuti - gde god da si sada - treba mi da znaš nešto.

Bio si najhrabrija osoba koju sam ikada poznavala.

Ne zato što si preživeo sedam godina sa Kenetom Parnelom, iako je to zahtevalo nezamislivu snagu. Ne zato što si pobegao i spasao Timotija Vajta, iako je to bila najherojskija stvar koju sam ikada čula.

Bio si hrabar jer si stalno pokušavao. Čak i kada je svet bio surov. Čak i kada si jedva mogao da ustaneš iz kreveta jer su noćne more bile tako loše. Čak i kada si se osećao nepopravljivo slomljeno - stalno si pokušavao.

Trudio si se da budeš dobar sin. Dobar brat. Dobar muž. Dobar otac.

Trudio si se da izgradiš normalan život u svetu koji ti nikada ne bi dozvolio da zaboraviš strašne stvari koje su ti se dogodile.

I Uspeo si. Devet godina si imao porodicu koja te je volela. Imao si decu koja su te obožavala. Imao si ženu koja je videla preko svih ožiljaka prelepu osobu ispod njih.

Imao si život, Stiven. Bio je prekratak - Bože, bio je prekratak - ali je bio tvoj.

Žao mi je što te nisam mogla zaštititi kada si imao sedam godina. Žao mi je što te nisam mogla spasiti kada si imao dvadeset četiri. Žao mi je zbog sveg bola koji si pretrpeo i svih godina koje smo izgubili.

Ali jako sam ponosna na tebe. Ponosnija nego što ćeš ikada znati.

Uzeo si najgoru stvar koja se mogla dogoditi detetu i iskoristio si je da zaštitiš druge. Pretvorio si svoju noćnu moru u upozorenje, svoj opstanak u nadu za druge porodice.

To je tvoje nasleđe, moj lepi dečko. Ne otmica. Ne zlostavljanje. Čak ni tragična nesreća koja te je prerano odvela od nas.

Tvoje nasleđe su deca koja su se vratila kući jer si ih naučio da se bore. Roditelji koji su svoju decu malo čvršće držali jer tvoja priča ih je podsetila koliko je život dragocen i krhak. Zakoni koji su se promenili zato što si dokazao da decu vredi zaštititi.

Tvoje nasleđe je Timoti Vajt, živ i bezbedan trideset godina zato što si bio dovoljno hrabar da ga spaseš.

Tvoje nasleđe je ljubav. I hrabrost. I nesalomljivi ljudski duh koji odbija da odustane, čak i u najtežim vremenima.

Nedostaješ mi svakog dana, Stiven. Nedostajaćeš mi do kraja života.

Ali sam zahvalna - neverovatno zahvalna - za devet godina koliko si bio kod kuće.

Počivaj u miru, dragi moj dečko. Zaslužio si svoj mir.

Kažu da kada se dogode strašne stvari, imaš dva izbora: pustiti da te unište ili pustiti da te transformišu. Stiven je izabrao transformaciju. Mogao je da provede život ljut, ogorčen, slomljen. I niko ga ne bi krivio. Ono što je pretrpeo uništilo bi većinu ljudi. Ali umesto toga, on je izabrao da voli. Da gradi. Da štiti. Da da drugoj deci bezbednost koja mu je bila uskraćena.

To je Stiven koga želim da svet pamti. Ne žrtva. Heroj. - Dečak koji se vratio kući. Tinejdžer koji je spasao drugo dete. Mladić koji je postao posvećen otac i muž. Zagovornik koji je neumorno radio da zaštiti druge.

To je moj sin.

I nosiću njegovo sećanje – i njegovu hrabrost – sa sobom do dana kada se ponovo sretnemo.