Kroz istoriju su postojali muškarci koji su znali da osvoje rečju, iznenade idejom i upuste se u suptilan razgovor. A postojali su i oni sa kojima, posle pet minuta priče, shvatite da je bolje proveriti da li je pegla još uključena.
Inteligencija nije diploma, nije nivo prihoda, niti broj pročitanih knjiga. To je okretnost, fleksibilnost misli, sposobnost rasuđivanja, preispitivanja i suočavanja sa samim sobom. A evo četiri stvari koje najčešće otkrivaju čoveka čiji intelekt nije baš na zavidnom nivou.
1. Tvrdoglavo odbija da promeni mišljenje, čak i kada mu stvarnost vrišti u lice
To je kao rasprava sa zidom od cigle – s tom razlikom što zid bar ne odgovara grubo.
Čovek sa niskim intelektom često doživljava promenu mišljenja kao lični poraz. Lakše mu je da ostane pri svom stavu, čak i kada je očigledno da nije u pravu. Možete mu pokazati činjenice, objasniti ih, navesti reference – on će i dalje reći: „Ne, jer to nije istina.“ Ili, češće: „Oduvek sam tako mislio.“
Inteligencija je, pre svega, fleksibilnost. To znači da je osoba sposobna da sluša i razume, umesto da samo čeka svoj red da govori. Pametan čovek, kada se suoči sa novim saznanjem, neće se držati starog samo zato što mu je poznatije.
Kao što je Džon Mejnard Kejns rekao: „Kada se činjenice promene, ja menjam mišljenje. Šta vi radite, gospodine?“
I to je suština. Ako neko i dalje veruje, na primer, u zdravstvene koristi slatkih jogurta uprkos dokazima o njihovoj štetnosti, to nije stvar ukusa – to je pitanje percepcije.
2. Ne može da argumentuje svoje mišljenje
Ponekad, kada razgovarate sa takvim čovekom, imate utisak da slušate niz tuđih fraza. Sve što kaže deluje kao nasumično sakupljeno iz taksija, kuhinje prijatelja ili nekog internet videa. A kada ga pitate: „Zašto tako misliš?“, on se ukoči. Ili, još gore – postane agresivan.
Paradoksalno, takvi ljudi mogu biti potpuno sigurni da su u pravu, iako je njihov stav apsurdan, nelogičan i ne izdržava ni najblažu kritiku. Kada ih zamolite da ga opravdaju, počinju sa rečenicama poput: „Svi tako misle“, „Pa, to je očigledno“ ili, omiljeno: „Ti jednostavno ništa ne razumeš.“
Erik Marija Remark je rekao: „Glupost je kada imaš više samopouzdanja nego znanja.“
I zaista – oni koji govore najglasnije nisu uvek u pravu. Ali oni koji ne mogu da objasne zašto jesu, gotovo sigurno greše. Pogotovo ako pri tom podižu glas.
3. Manipuliše izuzecima da bi izbegao priznanje očiglednog
Tu počinje prava predstava. Kažete nekome da žene uglavnom privlače inteligentni i samouvereni muškarci, a on odmah uzvrati: „Ma daj, njih zanimaju samo pare.“ Ili pričate o važnosti obrazovanja, a on kaže: „Znam jednog koji je završio samo osnovnu školu, a milioner je.“
To je pokušaj da se posegne za pogodnim izuzetkom kako bi se izbeglo suočavanje sa širim kontekstom. Takvi ljudi ne žele promenu – lakše im je da svoje neuspehe objasne mitovima nego da pogledaju istini u oči. Umesto da se zapitaju „šta radim pogrešno?“, oni kažu „svi ostali greše“.
Jer prepoznati obrasce znači prepoznati i sopstvenu odgovornost. A to zahteva unutrašnju zrelost – i inteligenciju.
Kao što je Konfučije rekao: „Mudar čovek traži sve od sebe, a glup od drugih.“
Kada se neko, umesto rasuđivanja, drži izuzetaka, to ne govori o dubini analize, već o strahu da prizna ono što je očigledno.
4. Ismeva ono što ne razume
Ljudi sa niskom inteligencijom imaju karakterističnu osobinu: plaše se da će izgledati nesposobno, pa umesto da postave pitanje ili pokažu interesovanje – počinju da se smeju. Glasno. Svisoka. Ponekad i uvredljivo. Ismevaju tuđa interesovanja, znanja, ukuse, vrednosti – sve što prevazilazi njihove granice shvatanja.
Pomenete nešto neobično, a odgovor je: „Nemoj da počinješ!“, „Kakve gluposti“, „Šta će ti to?“
Pametna osoba bi u takvoj situaciji pitala: „Reci mi više o tome.“ Ili bi bar ćutala sa poštovanjem. Glupa, međutim, koristi smeh kao masku – jer se iza njega krije strah. Strah da će neko drugi biti pametniji, obrazovaniji, dublji.
Pisac Čarls Bukovski je rekao: „Najgluplji ljudi su najglasniji. Jer ako zaćute, postaje očigledno koliko su prazni iznutra.“
Smeh tada postaje zaštitni oklop, ali i oružje: koristi se da ponizi, obeshrabri razgovor, uzdigne sebe. To je naročito primetno u grupama – neko priča iskreno, sa entuzijazmom, a odgovor je sarkazam i podsmeh.
I tada postaje jasno: ispod hvalisanja krije se nesigurnost. Jer istinski inteligentan čovek se nikada neće smejati onome što ne razume. Neće se osećati ugroženo – biće zainteresovan. Neće prekinuti razgovor, već će želeti da ga produbi.
Postoji izreka koja savršeno opisuje to: „Smeh budale je kao pucketanje granja pod kazanom.“
Glasan je, ali kratkotrajan – ostaje samo para i nelagodnost.
Ako muškarac, umesto da pokaže radoznalost i poštovanje, reaguje sarkazmom, potcenjivanjem i podsmehom na svaku novu temu, to znači samo jedno – njegov nivo percepcije je ograničen. Nedostaje mu i ljubaznost. A, paradoksalno, inteligencija i ljubaznost uvek idu ruku pod ruku.
Inteligencija nije citiranje Ničea ili raspravljanje o kvantnoj fizici. Radi se o sposobnosti da se sluša, sumnja, prizna greška i razmišlja – a ne samo da se ponavlja ono što se čulo. To se oseća gotovo instinktivno – u pogledu, intonaciji, u načinu da neko ostane čovek, a ne eho tuđih misli.
A glupost... i ona je opipljiva. Ima posebnu tugu – razgovor traje, ali duša ćuti. Iza reči nema ničeg. Samo forma bez suštine.
