Milica je upoznala Iliju u jednom od onih kafića u centru grada gde miris sveže mlevene kafe meša se sa žamorom prolaznika. On je sedeo sam, gledajući kroz prozor, sa knjigom o preduzetništvu u rukama. Njegov miran, ali odlučan pogled odmah ju je privukao.
– Zdravo, mogu li da sednem? – upitala je, pokušavajući da ne pokaže koliko joj srce ubrzano kuca.
– Naravno – rekao je Ilija, podižući pogled i osmehnuvši se. – Milica, jel’ da? Čuo sam za tebe od Marka.
Sedeli su i razgovarali satima. Ilija je pričao o svojim planovima i idejama za biznis, dok je Milica upijala svaku reč. Njena svakodnevica, do tada rutinska i predvidiva, odjednom je dobila novu boju i smisao.
Nakon samo 2 meseca zabavljanja, Milica je imala utisak da je najvoljenija na svetu. U tom momentu je imala 36 godina i bila je sama. Ali je Ilija očigledno imao drugačije namere za nju.
– Znaš, Milice – rekao je jedne večeri dok su šetali Dorćolom – verujem da možemo zajedno da napravimo nešto veliko. Ti bi mi mnogo pomogla.
– Šta tačno misliš? – upitala je Milica, instinktivno osećajući težinu njegovih reči.
– Mogla bi da prodaš svoj stan na Dedinju, uložimo u moj biznis… Zajedno bismo mogli da krenemo iz početka.
Milica je dugo razmišljala. Stan je bio njeno sigurno utočište, ali verovala je u Iliju i njegovu odlučnost.
Razgovarala je sa par prijatelja i svi su joj rekli da je luda ako to učini, jer u suštini i ne poznaje dovoljno Iliju. Međutim, iz straha da ga ne izgubi, pristala je na njegov plan.
Narednih meseci, Milica je pratila svaki korak Ilijinog projekta. Ispunila je sve njegove zahteve, slala dokumenta, analizirala planove i računovodstvene izveštaje. U početku je sve išlo glatko, a iluzija o zajedničkoj budućnosti činila je da se oseća ispunjeno.
Ali postepeno, Ilija je počeo da se menja. Postajao je nervozan, odgovori na poruke kasnili su, a sastanci su bivali kraći. Njegov pogled, koji je nekada zračio toplinom, sada je bio hladan i odsutan.
Jednog popodneva, dok je pregledala e-mail, Milica je primila kratku i brutalnu poruku:
"Glupa si ispala."
Srce joj je stalo. Ruke su joj zadrhtale dok je držala telefon.
– Ne… ne može biti – šaptala je sama sebi.
– Ja sam mu verovala… sve ovo vreme.
Sećala se svih trenutaka kada je verovala njegovoj iskrenosti: smeh u kafiću, večere na terasi, dugi razgovori o budućnosti. Sve je izgledalo kao san, a sada se sve pretvorilo u noćnu moru.
Milica je danima sedela sama u stanu kod roditelja, preispitujući svaki detalj, svaku reč, svaki gest. Njena ljubav i poverenje bili su iskorišćeni. Njena žrtva – prodaja stana i ulog u Ilijin biznis – postali su simbol izdaje.
– Kako sam mogla biti toliko naivna? – pitala se dok je gledala kroz prozor u kišovit Beograd. I dalje nije imala prave odgovore, a Ilija koji je u tom momentu boravio u inostranstvu, više joj se nije javljao.
Polako je shvatala nešto važno: ljubav koja traži da se odreknete sopstvenog identiteta i sigurnosti nije prava ljubav. Prava ljubav ne ponižava, ne manipuliše i ne zloupotrebljava poverenje.
Sledećih meseci, Milica je gradila sebe iznova. Počela je da se bavi poslom koji voli, provodila vreme sa prijateljima koji su je podržavali i učila da postavlja granice.
Kasnije je vraćala film i shvatila da je on nikad nije upoznao sa svojim prijateljima, da joj je pričao bajke samo da bi dobio to što je želeo, da im intimni odnosi nisu bili na zavidnom nivou, da je zapravo bio hladan prema njoj, a jak samo na rečima i da je blokirana na svim mrežama, tako da nema pristup njemu.
Milicini roditelji su takođe bili očajni. Otišli su u policiju da prijave proneveru, ali pod njegovim imenom i prezimenom nije bila ta osoba koja je obmanula Milicu, tako da se radilo o lažnom identitetu.
Svaki put kada bi pomislila na Iliju, više nije osećala ljutnju, već žaljenje – za njegovu sposobnost da povredi nekoga ko ga je iskreno voleo.
Jednog dana, dok je šetala kroz park, pomislila je:
– Naučila sam. Više neću verovati slepo. Više neću dozvoliti da neko definiše moju vrednost.
Iako je bol bio dubok, Milica je shvatila da je njena snaga u tome što je opstala, što je naučila da voli sebe pre nego što voli druge. Njena priča postala je lekcija: ljubav bez poštovanja nije ljubav, a poverenje mora biti dvosmerno.
Sedela je na klupi, posmatrala kako deca trče, parovi šetaju i misli su joj bile jasne. Sada je znala da će sledeći put pažljivo birati kome će verovati i da njena sreća ne zavisi od drugih, već od nje same.
Završila sama čisteći kancelarije posle primarnog posla kako bi platila kiriju u predgrađu Pazove.
Stil / Informer
