Pouke ostroškog igumana vekovima se čuvaju u molitvenom predanju Ostroške svetinje. One nisu samo pisane reči, već živo iskustvo koje se prenosilo s generacije na generaciju, kroz molitvenike igumana i kroz njihovu duhovnu praksu. Svaka reč nosi težinu večnosti i poziva čoveka da preispita sopstveni život, slabosti i odnos prema Bogu i bližnjem.
Sveštenik Jovan nedavno je pročitao deo ovih pouka, a u nastavku prenosimo neke od njih – sistematizovane i objašnjene kako bi se jasnije razumela njihova poruka.
Vera u času očajanja
„U času očajanja znajte da ne ostavlja vas Gospod, nego da vi ostavljate Gospoda.“
Ova rečenica podseća da vera nije osećaj koji zavisi od okolnosti, već čin poverenja. Čak i kada sve izgleda izgubljeno, Hristos ostaje uz vernika, a očaj je posledica udaljavanja čovekovog srca od Boga.
Ljubav prema bližnjem i smirenje
Pouke nas uče da služenje drugima treba da bude iskreno i nesebično:
- ne tražiti zahvalnost,
- ne očekivati pohvale,
- ne raditi iz interesa.
Svaka reč i svako delo moraju se odvagati: da li će povrediti Boga ili čoveka? Smirenje je osnov duhovnog života – onaj koji služi bez potrebe da se uzdigne, najbliži je Hristu.
Oprez u rečima i delima
„Pre nego što nešto kažete, razmislite…“
Reči mogu doneti utehu, ali i raniti dušu. Pouka nas poziva na uzdržanje, da oslušnemo sopstvenu savest i ućutimo kada preti da reč izazove žalost.
Lenjost i prolaznost života
Lenjost je, kaže iguman, neprijatelj spasenja:
„Čas koji od vas oduzima vaša lenjost može da bude poslednji.“
Život je kratak i svaka izgubljena prilika da činimo dobro, može biti nenadoknadiva.
Ne osvećujte se – zlo se dobrom pobeđuje
Jedna od najdubljih pouka glasi:
„Ne zadajte bol nikome i ne uzvraćajte grdnju na grdnju…“
Hrišćanin je pozvan da oprosti i ne odgovara zlom na zlo. Oproštajem, čovek postaje bliži Bogu i njegovo ime biva zapisano u „knjizi života“.
Način borbe protiv gneva
Gnev je oganj koji prvo spaljuje sopstvenu dušu.
Pouka savetuje:
- u trenutku gneva zaćutati,
- udaljiti se,
- sačekati da srce omekša i tek tada govoriti.
Tako se spasava i sopstveni mir i mir bližnjeg.
Smirenje pred nepravdom
„Znajte da nijedna neprijatnost ne dolazi bez promisla Božjeg.“
Oni koji nas vređaju, zapravo su „dobročinitelji našeg spasenja“, jer kroz njih Gospod iskušava našu veru i vodi nas ka večnom životu.
Ljubav kao navika i priroda čoveka
Iguman podseća da ljubav nije samo osećaj, već i čin:
„Činite dela ljubavi i naučićete se ljubavi.“
Praksa – pomaganje siromašnima, uteha tužnima, molitva za bližnje – vremenom oblikuje srce da ljubav postane prirodna i spontana.
Održavanje duševnog mira
- Izbegavajte rasprave i prepirke,
- Ne nasedajte na ogovaranja i klevete,
- Čuvajte srce od sumnji i podozrivosti.
- Mir u duši donosi snagu za svaki drugi podvig.
Usamljenost i molitva
„Radi koristi sopstvene duše volite usamljenost…“
Usamljenost nije beg od sveta, već prilika da se srce smiri, da se nauči neprestanoj molitvi i da Gospod uđe u nutrinu čoveka.
Odricanje od sopstvene volje
„Bez odrečenja od sopstvene volje, nemoguće je započeti delo sopstvenog spasenja.“
Samoodricanje vodi ka pravom slobodnom životu, jer čovek prestaje da robuje sebi i otvara se Božjoj volji.
Smirenje – kiša za dušu
Smirenje je vrhunac hrišćanskog života:
- smatrati sebe grešnijim od drugih,
- nikoga ne osuđivati,
- služiti s ljubavlju.
Iguman to poredi sa klasom: prazan klas stoji uspravno, dok je onaj pun zrna povijen. Tako i smireni čovek, koji se ne uznosi, zapravo je najbogatiji pred Bogom.
· Reaguj
