Iz kreveta je oteo verski fanatik i obukao u hidžab, ni roditelji je nisu prepoznali dok je gradom šetala sa otmičarem: Nakon 9 meseci pakla spasila je sestra

Brajan Dejvid Mičel je rođen 18. oktobra 1953. godine u Solt Lejk Sitiju u Juti, kao treće od šestoro dece u porodici koja je pripadala "Crkvi Isusa Hrista svetaca poslednjih dana". Njegova majka je bila učiteljica, a otac socijalni radnik. Da bi sina naučio o seksu, njegov otac mu je navodno pokazivao u adolescentnom dobu eksplicitne fotografije iz medicinskog časopisa i, da bi ga naučio o nezavisnosti, odvozio bi ga u nepoznate delove grada i ostavljao ga da sam pronađe put nazad kući.

Mičel je imao istoriju zloupotrebe droga i alkohola u svom odraslom životu, a po povratku u Solt Lejk Siti, njegov brat ga inspirisao da povrati trezvenost, nakon što se vratio sa misije Crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana. U Solt Lejk Sitiju, Mičel je dobio još dvoje dece sa svojom drugom ženom, Debi, koja je i sama imala troje dece iz prethodnog braka. Debi je tvrdila da je Mičel bio nasilan tokom njihovog braka, a razveli su se 1984. godine. Nakon njihovog razdvajanja, Debi je tvrdila da je Mičel seksualno zlostavljao njihovog trogodišnjeg sina, tvrdnja nije mogla biti medicinski potvrđena, ali je naređeno da Mičelove buduće posete sa njegovom decom nadgleda Odeljenje za usluge deci i porodici. Jedna od Debinih ćerki iz prethodnog braka kasnije je tvrdila da ju je Mičel seksualno zlostavljao četiri godine.

Na dan kada je njegov razvod od Debi okončan, Mičel se oženio Vandom Elejn Barzi, tada četrdesetogodišnjom razvedenom ženom sa šestoro dece. Barzi je imala problematičan odnos sa svojom decom,a jedna od njenih ćerki kasnije će je nazvati „čudovištem“, takođe je tvrdila da joj je Barzi, kada je bila dete, poslužila svog kućnog ljubimca zeca za večeru.

Zajedno, Mičel i Barzi su se aktivno uključili u Crkvu Isusa Hrista svetaca poslednjih dana. Na kraju je Mičel počeo da koristi ime „Imanuel Dejvid Isaija“, tvrdeći da je Božji prorok koji je imao vizije. Ime se odnosilo na Mičelovo verovanje da je on „Davidov sluga“ o kome se govori u knjizi Avram Gileadija „Književna poruka Isaije“. Zbog toga su njih dvojica u odsustvu ekskomunicirana iz crkve u junu 2002. godine. Barzi je počela da koristi ime „Hefziba“, i njih dvoje su prosili i propovedali u centru Solt Lejk Sitija. Mičel se predstavljao u liku koji je bio sličan liku Isusa, oblačeći se u bele haljine i tunike, i puštajući bradu.

U ranim jutarnjim satima 5. juna 2002. godine, Mičel je provalio u kuću Eda i Lois Smart u naselju Federal Hajts u Solt Lejk Sitiju, gde su živeli sa svoje šestoro dece. Oteo je četrnaestogodišnju Elizabet Smart iz spavaće sobe koju je delila sa svojom devetogodišnjom sestrom, Meri Ketrin. Meri Ketrin je bila budna, ali se pretvarala da spava, a kasnije je bila ključni svedok.

Njena izjava je otkrila da:

• Muškarac je bio belac, visok otprilike kao njen brat Čarls (172 cm), star oko 30–40 godina, nosio je svetlu odeću i šešir za golf (zapravo je nosio crno, nije imao šešir za golf i imao je 48 godina).
• Čovek je imao tamnu kosu, a takođe je imao tamne dlake na rukama i na nadlakticama.
• Čovek je pretio Elizabet nožem (za koji je devetogodišnja Meri Ketrin u to vreme mislila da je pištolj).
• Nikada nije dobro videla čovekovo lice, ali tu činjenicu je policija držala u tajnosti tokom istrage.
• Kada je Elizabet rekla „auć“ nakon što je udarila prstom o stolicu, čovek je rekao nešto što joj je zvučalo kao „Bolje da budeš tiha, i neću te povrediti“.
• Kada je njena sestra Elizabet pitala „Zašto ovo radiš?“, čovekov odgovor joj nije bio jasan, ali Meri Ketrin je pomislila da je možda rekao „za otkup“.
• Čovek je bio smiren i tihog glasa - čak i ljubazan - i lepo obučen.
• Čovekov glas joj se činio nekako poznatim, uprkos tome što je sve vreme tiho razgovarao sa njenom sestrom Elizabet; Međutim, iako se trudila, Meri Ketrin nije uspela da utvrdi odakle joj je poznat.
• Kada je pomislila da su Elizabet i otmičar otišli, Meri Ketrin je pokušala da ode u spavaću sobu svojih roditelja, ali je jedva izbegla da je vide Mičel i Elizabet, koji su bili ispred spavaće sobe njihve braće. Uvukla se nazad u krevet, gde se skrivala neodređeno vreme - verovatno više od dva sata. Neposredno pre 4:00 ujutru, Meri Ketrin je probudila roditelje i rekla im šta se dogodilo, ali misleći da je sanjala, njeni roditelji nisu joj verovali dok nisu pronašli mrežu za prozor koja je bila isečena nožem.

Masovna regionalna potraga, koju je organizovao Centar za oporavak Laure, uključivala je do 2.000 volontera svakog dana, kao i pse i avione. Razne veb stranice su objavile flajere koji su se mogli štampati ili distribuirati putem interneta. Nakon mnogo dana intenzivne potrage, potraga koju je vodila zajednica je završena i napori su usmereni na druge načine pronalaženja Elizabet.

Zapažanja Meri Ketrin bila su od male koristi, a na licu mesta je pronađeno malo upotrebljivih dokaza, poput otisaka prstiju ili DNK. Potraga uz pomoć krvoločnih pasa nije bila uspešna. Policija je ispitala i intervjuisala stotine potencijalnih osumnjičenih, uključujući i 26-godišnjaka koji je oslobođen optužbi nakon što je lociran u bolnici u Zapadnoj Virdžiniji. Istraga je imala sporedni efekat vraćanja nekoliko kriminalaca na slobodi u zatvor, ali Elizabet nije pronađena.

Da bi Elizabetino ime ostalo u štampi, njena porodica je koristila razne strategije, uključujući pravljenje veb stranice o njenoj otmici i objavljivanje kućnih video snimaka.

U međuvremenu, Mičel je više puta govorio Smartovoj da je blagoslovena što joj se ovo dešava i da treba da bude zahvalna, iako je devojčica odbijala da mu poveruje. Mičel je naterao Smart da pešači četiri milje u spavaćici kroz šumu do logora izvan Solt Lejk Sitija, gde ju je dočekala Vanda Barzi. Prema Smartovom svedočenju, Barzi je „na kraju samo počela da mi pere noge i rekla mi da se presvučem iz pidžame u odeću tipa ogrtača. A kada sam odbila, rekla je da će, ako to ne uradim, pozvati Brajana Mičela da mi pocepa pidžamu. Obukla sam ogrtač. On je došao i izvršio ceremoniju, koja je trebalo da me uda za njega. Nakon toga, mnogo puta me je silovao.“

Mičel je tvrdio da je anđeo, a takođe je rekao Smartovoj da je Davidov kralj koji će se „pojaviti za sedam godina, biti kamenovan od strane rulje, ležati mrtav na ulicama tri dana, a zatim ustati i ubiti Antihrista.“ Smart, insistirao je, bila je prva od mnogih devica nevesta koje je planirao da otme, a svaka od njih bi ga pratila dok se bori protiv Antihrista.

Da bi sprečili Smart da pobegne, bila je vezana za drvo metalnim kablom oko noge, što joj je omogućavalo ograničenu pokretljivost van šatora u kojem se nalazila, ili su je sakrivali u rupi prekrivenoj daskama.Tokom zatočeništva, bila je primorana da uzme novo ime, i izabrala je ime Ester, po Ester iz Starog zaveta (Mičel ju je takođe zvao Šearjašub). Kasnije je tokom sudskog svedočenja otkriveno da je Mičel više puta silovao Smart, ponekad i više puta dnevno, terao je da gleda pornografske časopise i redovno pretio da će je ubiti. Često ju je terao da pije alkohol i uzima drogu kako bi smanjio njen otpor, a takođe ju je izgladnjivao i hranio smećem. Zlostavljanje nesrećne devojčice odvijalo se uz pomoć Barzije, koju će Smartova kasnije nazvati „najzlobnijom ženom“ koju je ikada srela.

Smart je u više navrata pratila Mičela i Barzi u javnosti, ali njeno prisustvo je bilo ili prikriveno ili neprimećeno raznim metodama skrivanja, koje su često podrazumevale nošenje marame na glavi i vela preko lica. U avgustu 2002. godine, oko dva meseca nakon Smartove otmice, Mičel je smislila plan da napusti Solt Lejk Siti sa Barzi i Smart, moguće u Boston ili Njujork. Da bi istražili potencijalna mesta za preseljenje, Mičel i Barzi su posetili Javnu biblioteku Solt Lejk Sitija sa Smart. Tamo ih je primetio jedan korisnik biblioteke zbog njihovog neobičnog stila oblačenja; svako je nosio dugačke ogrtače sa velovima koji su skrivali veći deo njihovih lica. Korisnik jepozvao policiju nakon što je pažljivo pogledao u oči otete devojčice.

Policijski detektiv je stigao u biblioteku i suočio se sa Mičelom, Barzi i Smart; međutim, odvratio ga je Mičel, koji je tvrdio da je Smart njegova ćerka (po imenu Avgustin Maršal), i da nisu mogli da skinu velove ili odeću iz verskih razloga. Kada ih je detektiv ispitivao, ni Barzi ni Smart nisu progovorile, a Mičel je izjavio da njihova religija zabranjuje ženama da govore u javnosti. Smart će kasnije reći da joj je Barzi dao znak da se ne pomera, prisetila incidenta: „Osećala sam se kao da sva nada izlazi na vrata. Bila sam ljuta na sebe što nisam ništa rekla, ljuta na sebe što nisam iskoristila priliku. Tako blizu. Osećala sam se užasno što detektiv nije bio uporniji. Samo je otišao.“

Smart je takođe posećivala prodavnice prehrambenih proizvoda i restoran, ali je prošla nezapaženo. U jesen 2002. godine, prisustvovala je zabavi sa Mičelom i Barzi gde je i fotografisana noseći veo i ogrtač sa Mičelom i još jednim gostom zabave.

U septembru 2002. godine, Mičel i Barzi su napustili Solt Lejk Siti sa Smart, preselivši se u okrug San Dijego, Kalifornija, gde su držali Smart u logoru u suvom koritu potoka u Lejksajdu. Mičel i Barzi su se nekoliko puta selili sa Smartom u različite logore u okrugu San Dijego, često usred noći. Dok nije 12. februara 2003. godine, Mičel uhapšen u El Kahonu zbog provale u crkvu i proveo je nekoliko dana u zatvoru zbog incidenta.

U oktobru 2002. godine, Smartova sestra Meri Ketrin je iznenada shvatila da je glas otmičara glas nezaposlenog čoveka koga je porodica poznavala kao Imanuela, a koga su angažovali na jedan dan da radi na krovu i grabulja lišće.

Policija je bila skeptična zbog kratkog vremena koliko je „Imanuel“ radio za porodicu, dugog vremena koje je proteklo i kratkog vremena koliko je Meri Ketrin čula glas otmičara; međutim, porodica je angažovala crtača da nacrta „Imanuelovo“ lice iz njihovih opisa, a u februaru je ovaj crtež objavljen medijima; prikazan je u emisijama „Larry King Live“ i „America's Most Wanted“. Crtež su prepoznali rođaci Mičela, koji su policiji dali njegove savremene fotografije.

Dana 12. marta 2003. godine, Mičel je viđen sa ženom i devojkom u Sandiju, Juta, od strane dva odvojena para koja su videla njegove fotografije na vestima. Žena je bila Vanda Barzi, a devojka Elizabet Smart, koja je bila prerušena sa sivom perikom, naočarama za sunce, velom i majicom obmotanom oko glave.Oba para su prijavila svoje prepoznavanje Mičel policijskoj upravi Sandija, koja je odmah poslala policajce na lokaciju.Kada je pitana, Smart je rekla policajcima da se zove Ogastin Maršal. Međutim, prepoznata je kao Elizabet Smart tokom ispitivanja od strane policajaca, koji su je potom spasili i uhapsili Mičela i Barzi. Čak i nakon što je Smart odvojena od Mičela i Barzi, insistirala je da se zove Ogastin Maršal. Policajka Karen Džons je stavila lisice Smartovoj, u skladu sa propisima, a narednik Viktor Kezada je ponovo pitao: „Jeste li vi Elizabet?“ „Ti kažeš“, odgovorila je Smart.

Dok je bila u policijskom automobilu počela je da plače i pitala: „Šta će se desiti sa njima (Mičelom i Barzijom)?“ „Hoće li biti dobro?“ Ali ubrzo zatim je stigla u policijsku stanicu, gde se ponovo sastala sa svojom porodicom.

Kada se vratila kući, gledala je film, čitala imejlove koje su joj poslali prijatelji, svirala je harfu, upoznala dva nova psa svoje porodice i spavala u istom krevetu iz kog ju je Mičel odveo. Sledećeg dana, njena porodica je priredila zabavu kako bi se nadoknadila za njen 15. rođendan, koji je prošao dok je Smart još bila u zatočeništvu. Iako nije prisustvovala, poslala je poster na zabavu na kojem je pisalo „Ja sam najsrećnija devojka na svetu!“ Tog dana, Smart je lakirala nokte i otvorila rođendanske poklone. Istog dana, porodični prijatelj ju je i ošišao.

Danas Smart je udata, udala se za Metjua Gilmora u februaru 2012. godine, nakon što su se upoznali tokom mormonske misije 2009. godine. Imaju troje dece, ćerku rođenu u februaru 2015. godine,sina rođenog u aprilu 2017. godine, i ćerku rođenu u novembru 2018. godine. Od 2023. godine, porodica živi u okrugu Vosač, Juta.

Nakon hapšenja Mičel je pokušao da se predstavi na sudu kao lud ne bi li izbegao zatvorsku kaznu, ali osuđen je na doživotan zatvor, dok je njegova saučesnica Barzijeva optužena na 15 godina.

Ona je deci otkrila sve o svom iskustvu i za sebe smatra da je prezaštitnički nastrojena prema njima, jer su se ovakve otmice dešavale puno puta, ne samo njoj, već mnogim dečacima i devojčicama. Nedavno smo i mi pisali o otmici 7-godišnjeg dečaka na putu do škole.