Stanoje Stamatović, mnogo poznatiji kao Stanoje Glavaš, jedna je najistaknutijih ličnosti u našoj istoriji koja je mnogo učinila za srpski narod, a čini se da je pao u zaborav i to vrlo nepravedno. O njegovom herojstvu pričali su brojni svedoci, bio je hajduk pre ustanka, vojvoda u Smederevskoj nahiji i jedan od mogućih kandidata za vožda! Turcima je dugo zadavo velike muke, ali su mu na kraju ipak "došli glave".
Rođen je u selu Glibovcu, kod Smederevske Palanke, od oca Dimitrija i majke Marice, koji su se u taj kraj doselili iz jednog planinskog sela u blizini Debra, bežeći od turskog zuluma i sukoba sa njima. Posle Stanoja su rođeni brat Đoka i sestra Stana.
Kada je Stanoje imao svega 14 godina, oko jeseni 1777. godine, pri skupljanju harača, Turci su pretukli oca, pred celom porodicom, posle čega je ovaj pao u postelju, a zatim umro. Posle očeve sahrane, da bi ga sačuvala od teških poslova na selu, majka je Stanoja dala na abadžijski zanat kod očevog poznanika Sreje u Palanci. Majka se posle toga preudala za Petra Stanića, udovca sa dvoje dece, pa je otišla sa Đokom i Stanom da živi u Selevcu. Sa Petrom je posle toga dobila još jednog sina i ćerku.
Stanoju je zanat išao dobro. Kod Sreje je osim zanata, naučio da čita i piše. Sreja mu je zatim pomogao da otvori sopstvenu radnju i predao mu deo klijenata. U kuću mu je posle toga došao dunđer Borisav Petrović iz Negotinske Krajine, pa su oni posle zajedno otvorili i dunđersku radnju. Kako su mu oba posla dobro išla i imanje se uvećalo, Stanoje ubrzo doveo kod sebe brata Đoku i sestru Stanu da mu pomažu.
Pored toga što je bio porodičan čovek, ostvaren i veoma imućan, odlučio je da se dene u borce.
Za Stanoja se znalo i pre Prvog srpskog ustanka, jer u hajdučiji istakao kao jedan od najvećih harambaša. Zavredivši veliko poštovanje i poverenje među svojim saborcima, predložiše ga u Orašcu 1804. godine za vođu narodnog ustanka.
Međutim, kao Karađorđev kum i veoma blizak prijatelj, Stanoje predloži da ipak Karađorđe ponese titulu vožda. Smatrao je da će se i sam bolje boriti ukoliko bude imao njega za glavnog vođu.
Na Skupštini u Orašcu, 1804. godine, Glavaš je rekao: “Nego, vi uzmite za vrhovnog vožda Karađorđa, kojeg ću ja prvi slušati, koji je bolji od mene i od sviju nas, a ja ću činiti što mogu, kao do sad”.
Nakon podizanja ustanka, Stanoje se pokazao kao veliki i neustrašivi borac. Predanja kažu da se tako oštro i žestoko borio da je ulivao Turcima strah u kosti. I samo njegovo ime je bilo zlo znamenje, verovali da ako izgovore njegovo ime glasno, mogu da privuku nešto loše. Stanoje se istakao u boju na Deligradu i u opsadi Beograda, a najveći uspeh je postigao 1806. godine kada je oslobodio Prokuplje i Kuršumliju od Turaka.
Među njegovim borcima, našao se i čuveni Veljko Petrović, kasnije poznatiji kao Hajduk Veljko, a bliska veza će se produbiti kada se Veljko oženio Stanojevom sestrom. Bio je neustrašivi vođa koji vojnom umeću naučio veliki broj hajduka i vojvoda, koji su pre toga tek ponekad ulazili u otvoreni sukob sa Turcima. Privlačio je veliku pažnju svojim karakteristični stavom, a svojom neustrašivom borbom zadavao velike muke Turcima, te su osvajači samo smišljali načine kako da mu stanu na put i urade ono najgore.
25. februara Glavaš je dospeo u ruke Turaka
Turci su Stanoja Glavaša ubili 25. februara 1815. godine po nalogu Sulejman paše.
Čekanje Turaka na pogrešan potez obazrivog Stanoja dugo je trajalo. Ipak, prilika da zarobe najtraženijeg hajduka ukazala se za vreme Jove Mitrovića. Dan slavlja i tek stečeno kumstvo prekinuto je istog dana, a srećni dan ispostaviće se kao fatalan.
Sve se desilo na veliki prazni, na Sretenje 15. februara 1815. godine u selu Bančina, kada je četa Turaka napala Stanoja u sred slavlja. U teškoj i nepravednoj borbi, iskasapili su njegovo telo, a Sanojevu glavu su odneli u Beograd, pravo u ruke Skopljak paši. Glavu su istakli kao trofej na Stambol kapiji, na Kalemegdanu. Koliki gnev su Turci gajili prema njemu svedoči i to da su mu nakon svirepog pogubljenja odstranili i jezik i zube uz rečenicu: "Dosta je ova glava lajala protiv nas, više neće moći!"
U blizini mesta pogibije, u jednoj jaruzi pored puta, prvobitno je bio i sahranjen.
Stanojeva porodica pokušavala je na svaki način i po svaku cenu da se domogne izložene glave. Kako se to ipak desilo, danas postoje dva predanja o tome ko je vratio i sahranio njegovu glavu.
Ako je verovati prvom predanju, Stanojevu glavu je vratila njegova sestra Stana. Govorilo se da je ona uz pomoć svojih poznanstava uspela da je ukrade i u nedrima donese iz Beograda.
Po drugom je njegova udovica Mara došla u Beograd i zatražila glavu paši, na šta je on odgovorio: "Meni je Stanojeva glava zlatna. Donesi mi onoliko dukata, da mogu njima napuniti vojvodinu glavu do vrha, pa je nosi". Sledeći ovu priču, glava je plaćena Stanojevim dukatima koji je još on zakopao u ćupu, blizu jednog pčelinjaka. Za te dukate je znala samo njegova žena Mara.
Veliki vernik i sjajan domaćin
Poznat u svom narodu kao veoma pobožan čovek, pričalo se da čak ni u borbe nije išao nedeljom. Opominjao je svakoga koga bi čuo da psuje, uz obrazloženje da hrišćani ne psuju. Kako njegovo selo nije imalo crkvu, podigao je brvnaru crkvu u koju su dolazili vernici iz svih okolnih mesta. Za nju je nabavio zlatni krst i zlatno zvono čak iz Rusije. Na zvonu je ugravirano ime livca i 1808. godina, pa se veruje da je crkva tada i podignuta.
Tursko neprijateljstvo išlo je dotle da, kada se pročulo za njegovu crkvu, odlučili su da je odmah sravne. Naslutivši najgore, Glavaš je sakrio i zvono i krst, pa kada su došli da je spale u njoj ničega nije bilo. Ovo nije sprečilo Turke da izvrše svoju osvetu, te je crvka spaljena do temelja. Legenda kaže da je dugo godina potom, kada su prekopavali taj teren, iskopan zakovani kovčeg u kojem je ostalo sačuvano zlatno zvono i krst.
Stanoje Stamatović Glavaš je važio za velikog domaćina. Dva puta se ženio i ostavio je za sobom brojno potomstvo. Prva žena nosila je ime Stana, bila je Karađorđeva rođaka i sa njom je imao dve ćerke. Drugi brak je bio sa Marom, sa kojom je imao troje dece, dva sina i ćerku.
Velikan u senci
Mnogi smatraju da je Stanoje Stamatović Glavaš nepravedno zapostavljen. Kako istoriju uvek pišu pobednici, tako je i njegovo ime retko spominjano i veličano u zapisima savremenika, iakosu njegove zasluge bile poznate u narodu. Iako se smatra se da je ostao u senci Karađorđa, ono što sigurno je da je odigrao jednu od najvažnijih uloga u podizanju ustanka 1804. godine, kao i veliki doprinos u ratovanju za naš narod. Izbranom vođi Karađorđu, ostao je veran do samog kraja života. A to je bila retkost, bar što se tiče Karađorđevića.
Nekoliko puta sahranjivan
Stanoje Stamatović Glavaš je više puta sahranjivan. Prvo mesto gde je sahranjen bilo je u selu Bančina, gde je i izgubio život. Meštani su njegovo obezglavljeno telo sahranili u hladovini jednog hrasta, gde je Stanoje voleo da odmara. Naknadno je, pošto su je doneli iz Beograda, na istom mestu sahranjena i njegova glava.
Celo telo je 1902. godine preneto u posebnu kamenu grobnicu u dvorištu crkve Svetog Arhangela Gavrila u selu Baničina u današnjoj opštini Smederevska Palanka.
Stil / Wikipedia / 011info.com / Istorijski zabavnik
