Dušanka Dobrijević poji konje, kao što je to nekada radio i njen pokojni otac. Seća se priče koju je često prepričavao – 1933. godine, dok je napajao konje na pojilu, iz kuće je začuo prvi plač svoje druge ćerke.
Čim je stasala da bude devojčurak, ocu se zarekla da se neće udati. Kako je radila muške poslove, više je ličila na muškarca nego na ženu.
Život u selu nikada im nije bio lak. I pre i posle tog dana, prolazile su godine teškog rada, odricanja i skromnih radosti, a ljudi su se borili sa sudbinom najbolje što su znali. Seoski život, surov i neumoljiv, nije birao koga će više, a koga manje pogoditi. Neki su iz sela odlazili, neki ostajali, ali jedno je bilo sigurno – opstajali su samo najizdržljiviji.
Žena koja je ostala na selu zbog muških obeležja
Dušanka Dobrijević rođena je kao druga ćerka Dušana Dobrijevića. Njena životna priča nije bila obična. Novinar Joško, koji ju je svojevremeno posetio, napisao je s poštovanjem i velikom pažnjom tekst o njoj, svesno se dotičući teme koja je u društvu često izazivala nelagodu. Njene crte lica, stas i glas izazivali su komentare i poglede, ali je Dušanka, kao i sve u svom životu, to podnosila stoički.
Bila je prvo pismeno dete u selu i nadala se lakšem životu, verujući da će joj znanje otvoriti nove puteve. Upisala je učiteljsku školu u Kninu, gradu koji je bio udaljen svega deset kilometara, ali koji je za nju ostao najveći koji je ikada videla. Ipak, sudbina je za nju imala drugačije planove.
„Što zbog roditeljske ljubavi, što zbog muških obeležja koja su se pred maturu sve više isticala na telu, Duška je ostala na selu“, zapisao je Joško. Kada ju je jednom prilikom upitao zašto je ostala neudata, ona je samo odmahivala rukom i kratko odgovorila: „Aj, đavo!“ Objasnila mu je da je momci nisu zanimali i da nikada nije imala želju da se uda.
Kroz godine, prošla je kroz teške trenutke. Bila je ranjena u ratu, ali je samo pukom srećom preživela. Nije se žalila, nije plakala nad sudbinom. „Ovdde su moji preci živeli i ja nikad nisam htela da odem odavde. Čak sam učestvovala i u ratu“, ispričala je jednom prilikom.
Sestre koje su otišle različitim putevima
Dušanka je imala dve sestre, ali ih život nije ostavio zajedno. Stariju sestru Đuku, koja je bila tri godine starija, sahranila je sama. Komšije su govorile da je i Đuka bila „polamuška“. O tome se retko pričalo naglas, ali su svi znali. Dušanka nije poricala, niti se trudila da sakrije ono što su svi mogli da primete.
Mlađa sestra Jovanka je otišla iz kuće još davno. Udala se i započela novi život, daleko od porodične kuće i sela. Dušanka je, međutim, ostala da živi sa majkom Stevanom, koja je u dubokoj starosti imala samo nju.
Žena snažnija od sudbine
„Jače od metka zabolela ju je smrt Đuke“, zapisao je Joško u svojoj priči. Gubitak sestre ostavio je dubok trag, ali ga Dušanka nikada nije nosila na način na koji bi drugi očekivali. Nastavila je sa životom, sa svakodnevnim obavezama, sa brigom o majci i konjima.
Ljudi su govorili da je zbunjivala druge svojim stasom i glasom. Meštani su je poštovali, ali je uvek bilo i onih koji nisu znali kako da je shvate. Ispričala je jednom kako su je vojnici u ratu gledali sa nepoverenjem, misleći da je možda muškarac u ženskoj odeći – „četnik prerušeni u ženu“, kako su tada govorili. Ali Dušanka se na to samo nasmejala.
Njena snaga nije bila u rečima, već u delima. Bila je tiha svedokinja vremena, čuvar prošlosti i onoga što se nije moglo lako objasniti rečima.
