Zvali su ga Tom Sojer sa Senjaka. Od oca Krajišnika je nasledio snažnu građu, od majke Poljakinje ljubav ka sportu. Istakao se kao sjajan plivač, vaterpolista, fudbaler, skijaš, hokejaš, kuglaš... u svim sportovima je bio sjajan, ali se ipak odlučio da prioritet da glumi. Međutim, činjenica je da čega god se dohvatio Severin Bijelić pretvarao je u uspeh.
Rođen je 1921. godine, i to u garderobi Narodnog pozorišta između dva čina jedne drame kao prvenac tadašnjeg scenografa Jovana Bijelića, inače jednog od naših najpoznatijih slikara između dva svetska rata. I pre Drugog svetskog rata je bio golman BASK-a, gde je zamenio čuvenog "El grande" Milovana Jakšića, golmana reprezentacije Srbije u Montevideu. Branio je gol omladinske reprezentacije, a po završetku rata je činio prvu generaciju Crvene zvezde i bio jedan od osnivača. Upisao je sedam utakmica za crveno-bele, ali se brzo prebacio na druge sportove, jer je, kako sam priznaje, mrzeo fudbal.
Za Bijelića se vezuje neverovatna činjenica da je u jednom danu uspeo da se takmiči u tri sporta: skijanju, plivanju i fudbalu. Ujutru je u trci na skijama na Kopaoniku osvojio prvo mestu, potom seo u automobil, došao u Beograd i odigrao popodne utakmicu. Neverovatan dan je završio tako što je otišao na prvenstvo u plivanju i postavio novi državni rekord na 200 metara prsno. Ni to mu nije bilo dovoljno, nego je kasnije te večeri odradio i trening utakmicu sa reprezentacijom Beograda u hokeju na letu.
Međutim, ta svestranost u sportu kao da ga je i udaljila od istog. Ubrzo se posvetio svojoj drugoj ljubavi - glumi i od 1949. godine postao član beogradskog Narodnog pozorišta. Igrao je u više desetina filmova, među kojima i u čuvenom "Kad budem mrtav i beo" Živojina Pavlovića sa Draganom Nikolićem 1967. godine.
Pet godina kasnije ironija sudbine se poigrala sa Severinom. Tokom letovanja u Veloj Luci na Korčuli, posle plivanja mu je pozlilo. Srčani udar u 52. godini. Spasa mu nije bilo. Nekoliko dana kasnije sahranjen je u Aleji zaslužnih građana u Beogradu.
Svi koji su ga okruživali za njega su govorili da je pre svega dobar čovek, širokog srca i bez neprijatelja.
- Čak i žene koje je napuštao, nikad o Sevi nijednu ružnu reč nisu rekle ... - sećala se glumica Nada Kasapić, Sevina vršnjakinja.
Sa sinom Pavlom, vrsnim gitaristom, drugovao je kao sa svojim ispisnikom. Kćer Dubravku je obožavao, ona je nastavila očevu plivačku tradiciju i već je kao pionirka postala šampionka.
Voleo je svu decu, voleo je sunce i more. Tako je i umro: na moru, u smiraj letnjeg dana, kad je hteo da podigne jednu devojčicu. U Vela Luki, na ostrvu Korčuli, kada su ga ispraćali, sleglo se celo ovo ribarsko mesto. Odeveni u crna odela, sa svećama i cvećem u rukama, Velalučani su došli da odaju poslednju poštu čoveku koji je ovde godinama letovao. Po tamošnjem običaju, kovčeg s pokojnikom nosili su oko groblja. Velalučani su Bijelića smatrali svojim meštaninom, kao što je to sekretar mesne zajednice, u svom posmrtnom slovu, rekao: - Ne znamo, dragi naš Severine, da li si se rodija u Biogradu il' u Vela Luki. Ma, ljudi, izgleda da je to sasvim svejedno kad je u pitanju takav čovik ...
Stil / Kurir/ Jugopapir
NE PROPUSTITE
Bonus video:
